NEOČEKIVANI SPOMENAR I NEOČEKIVANE USPOMENE

Listajući prastare primerke časopisa ANA iz prošlog veka dok sam pisala za taj časopis nostalgično se sećam uzbuđenja pred izlazak svakog broja iščekujući da vidim koliko i koji od mojih članaka su objavljeni.

I večeras, da ne budem više horderka i da pokušam da bacim sve što nema upotrebnu vrednost, naiđoh na reklamu svoje prve prevedene i objavljene knjige sa engleskog na srpski „Dnevnik buduće mame“ autorke Trejsi Hočner , u izdanju „DRAGANIĆ“ izdavačke agencije , a to beše davne 1993 godine. Moram sa svojim vernim pratiocima da podelim tu reklamu.

„ Nedavno se u izdanju izdavačke agencije „Draganić“ pojavila jedna nova i sasvim neobična knjiga. „Dnevnik buduće mame“ je i priručnik i dnevnik. U okviru stranica ove knjige buduća mama će zabeležiti svoja razmišljanja, nade i snove o novom životu koji se u njoj razvija i raste. Ovde buduća mama može da istražuje svoja najdublja osećanja, svoje nade i strahove. Ona može da zabeleži sve: od emotivnih reakcija na materinstvo i menjanja odnosa sa partnerom  i drugim bliskim osobama, do važnih medicinskih podataka i mogućih imena za bebu.

Jednoga dana ovaj dnevnik – koji je njen lični pratilac tokom dugih meseci iščekivanja – mama može da čita i podeli sa svojim doraslim detetom kao sećanje na početak jednog veoma posebnog života. „Dnevnik buduće mame“ je bogato ilustrovan, pa tako i slikom i rečju pruža podatke o razvoju i rastu bebe iz nedelje u nedelju, odgovara na pitanja koja se nameću u ovom dobu, ali je istovremeno i trajan podsetnik na jedinstveno doba u životu svake majke“.

Ne znam da li je ta knjiga još uvek dostupna li moj primerak te prevedena knjige je poklonjen mlađoj kćerki sa nadom da joj je pružio dovoljno radosti u iščekivanju svoje prve bebe.

No, to je bila moja prva beba u vodama prevodilaštva knjiga. 

KALENIĆEVA PIJACA – JEDNO OD MOJIH KULTNIH MESTA

Ne znam zašto ali sam nekako neraskidivo vezana za Kalenićevu pijacu, popularno zvanu Kalenac. Kao ogroman okean u koji se ulivaju mora, reke i pritoke tako i Kalenac kao da privlači u sebe svu silu robe, prodavaca, posetilaca i prolaznika Kada želite da vidite stvarni život nekog grada najbolje je da odete na gradsku pijacu. To je najčešće jedino mesto na kome na okupu možete da vidite ljude najrazličitijeg socijalnog statusa koji se svi guraju i probijaju kroz gužvu, naročito vikendom, da bi došli do onoga što žele ili im je potrebno.

Smeštena i ušuškana u srcu Vračara, kao jedna od najstarijih beogradskih pijaca i najautentičnijih mesta, izgrađena davne 1926. godine na „Kalenića guvnu“, ona može da ispriča toliko tomova raznoraznih priča od kojih neke i dalje traju. To nije samo pijaca gde može da se kupi skoro sve što poželite već mesto gde se generiše najpozitivnija energija, koja proističe iz te šarenolike ponude mlečnih proizvoda, voća, povrća, cveća, primamljive robe iz Mađarske, prihvatljive kozmetike, kućne hemije , pa čak i dela „bivljaka“ ali i ljudi koji neizostavno čine sastavni deo toga. Pijaca je i mesto gde se čuje dobar vic, neki najnoviji trač, ogovaraju javne ličnosti i kritikuje svakodnevnica. Tu ćete neočekivano sresti svoje prijatelje ili školske drugove koje odavno niste videli i uvek ćete imati osećaj pripadnosti. Uvek ćete naići na ljubazne prodavce koje godinama posećujete i koji su samo vaši skoro kao rod i sa svakim od njih imate neku svoju priču. Raduju se oni susretu sa vama ali i razmeni dobara.

Još od najranijeg detinjstva, budući da sam rođena u Mačvanskoj ulici, deda i nana ili majka su me vodili sa sobom na Kalenac. Kao i svakom detetu meni je ponekada to bilo nezanimljivo pa bih ili zaostajala za njima ili odšetala do neke interesantnije tezge i često se izgubila. I tada je sa razglasa Pijačne uprave neretko zvučalo – Molimo odrasle da dođu u Upravu po jedno izgubljeno žensko dete -  i tada bi moji odahnuli znavši da sam po ko zna koji put nađena i dovedena tamo, sedim onako skrušeno i čekam ih, a oni pomalo postiđeni uvek dođu po mene, bez prebacivanja, jer ipak je trebalo da me više paze. Ne znam da li i dalje taj razglas danas poziva roditelje po izgubljenu decu ali se i ja pomalo zagubim sada po toj potpuno preuređenoj pijaci. Kao već odrasloj osobi sa svojim sopstvenim domom za mene su nedeljni odlasci na Kalenac postali kultni. Krstarila bih svojim kolicima uzduž i popreko nabavljajući i potrebno i nepotrebno, puneći njih tom raznoraznom ponudom a sebe pozitivnom energijom, satima, po svakakvom vremenu, a kao vrhunac tog kultnog događaja su me uvek čekale prijateljice na kafi u obližnjim kafićima ili baštama. Čak me ni NATO bombe nisu sprečavale da svake nedelje dođem po svoju dozu pozitivnog i lepog osećanja.

Moj Kalenac je polako izgubio svoju dušu ali ja ga i dalje posećujem, doduše mnogo ređe. Više nema svih onih bakica od kojih sam kupovala određene proizvode, koje su uvek čuvale sir, jaja ili povrće za mene znajući da kasnim ali uvek dođem. I sa urbanom modernizacijom došao je red da se i gradske tržnice preurede prema evropskom uzoru – po danu tržnica a po podne javni prostor za razne događaje i manifestacije. Osim što se stalno nešto preuređuje, premešta, što više ne znate gde su vaši omiljeni prodavci ovaj koncept još nije zaživeo. Sporadični Kalenić market noćni event privuče puno posetilaca ali ono dnevno šarenilo naročito u proleće i s jeseni je za mene neprevaziđeno.

Vidimo se na Kalencu danas više znači mesto susreta odakle odlazimo do omiljene pekare, prodavnice zdrave hrane ili pak na kafu. Ipak kad god sam u blizinu volim da bar prođem kroz Kalenac i bacim pogled tu i tamo i vratim u sećanje sve ono što mi je on dugi niz godina značio. Teško je osloboditi se nekih navika, a kada su još kultne onda je to još teže.

VEŠTINA UŽIVANJA U SVOJOJ SAMOĆI (Nije potrebno da zgrabite bilo kog muškarca koji vam se ponudi samo da ne budete sami. Slobodna i sama žena može mnogo više da uživa)

Mladolika žena sedi sama u bašti kafea i prelistava neki modni časopis. Ispija kapućino i gricka keksić. Preko puta parka tu i tamo posmatra mlade zaljubljene parove kako se smeju i drže za ruke. Naručuje još jedan kapućino i pita se kako da provede ostatak dana. Poseta bilo kom delu grada otpada gde ima previše porodičnih ljudi. Možda da ode na neku izložbu ili u muzej, ili da pozove jednu od svojih najboljih prijateljica? No, ne, ona nedelju voli da provede sa svojim mužem.

Za susednim stolom sedi neki ne baš privlačan sam muškarac, koji nešto silno ispisuje na papirima i ispija svoj espresso. Ona ga odmerava a on kao da oseća o čemu razmišlja podiže pogled ka njoj netremice zureći i na kraju je upita:

„Da li dozvoljavate da prelistam vaš časopis?“

Ona mu ljubazno dopušta i tako krene komunikacija. Neugledni muškarac je podseća kako joj je pre izvesnog vremena  pričao o tome kako će krenuti sa svojim samostalnim poslom čim skupi kapital a eto upravo se to dogodilo. A ona kao da ponovo čuje svoj glas, iz nje provaljuje priča o svom poslu, o bivšem partneru i malo po malo on je pita za planove po podne a ona iznenađena pristane da izađe sa njim. Ubeđuje sebe da je sve bolje nego da se sama smuca po gradu celo po podne.

Izlaze zajedno iz kafea. Njoj se dopada kako se oseća sićušnom pored tog visokog muškarca. Kada je uhvatio za ruku ona se osećala kao da lebdi. Umesto da odu u bioskop, na njegov predlog su otišli na večeru koju je ona platila jer je on zaboravio novčanik kod kuće. Tek kada je rekao da ga odveze do sobe u nekom bednom samačkom hotelu (finansijer koji spava u samačkoj sobi!?) njoj je sve sinulo. Više zna o svojoj kućnoj pomoćnici, svom poštaru, svojoj sekretarici nego o ovom čoveku pored nje koji pokušava da je poljubi, cereći se ispod oka i kada ga je izgurala iz kola uvredio je : „Ti si na gubitku, kučko!“.  Vozila je kući uplakana, pitajući se kada će da nauči da sebe ne dovodi u takve situacije. Da shvati da postoje mnogo gore stvari nego biti sam sa sobom.

Samoća. Sve ili većina žena u nekom periodu života prolaze kroz tu fazu i čine gluposti da bi suzbile patnju. I zašto žene tako teško doživljavaju samoću? Da nije možda razlog fiziološke prirode – da se osećaju male u odnosu na muškarce i samim tim ranjivije. Da li je to pitanje kulture sazrevanja u bilo kom životnom dobu i nenaučenost da žene budu same sebi dovoljne. A ima žena koje su u stanju da učine svašta samo da ne bi bile same – čak i vreme provedeno sa ljudima koji joj ne prijaju samo da budu u društvu. Često to osećanje nepotpunosti navodi slobodnu, samu, ženu da prihvati bilo kakvu vezu, u današnje vreme čak i virtuelnu, samo da izbegne taj osećaj samoće.

No, mnoge srećne, same žene znaju da bi bile izgubljene bez svojih prijatelja, naročito prijateljica. No, umetnost pronalaženja novih prijateljica (ili ponovno uspostavljanje starog prijateljstva) ne samo da utiče na poboljšanje kvaliteta života, već ga i produžava i podstiče jači imunitet. Savladavanje umetnosti samoće, jer ipak, moderan način života čini neizbežnim neke trenutke samoće, zahteva strpljenje i istrajnost. Potrebno je da se uloži dosta truda da žena nauči da živi sama i da uživa u tome. Na to što je sama treba da gleda kao na priliku da se razvija u svakom smislu, a ne kao neuspeh. Da izvuče najbolje iz svog statusa same žene, to je suštinsko pitanje uspeha- mnogobrojne profesije zahtevaju učenje i pripreme a to može da se postigne samo ako je žena sama.

Akutnu samoću treba posmatrati kao pozitivno stanje jer ona pruža mogućnost da žene sagledaju šta im u životu nedostaje i podseća na potrebu da se otvore prema i više povežu sa drugima. Sa godinama se lakše prihvata samostalan život jer nije nikakva tragedija ako se ne izađe vikendom uveče nigde jer postoji sijaset ustupaka tim povremenim napadima usamljenosti – uživanje u omiljenoj knjizi, filmu, kućni tretmani lepote, ma bilo šta što trenutno ispuni tu neku usamljenu osobu. Povezivanje sa svojom ličnošću iz detinjstva i sećanje na sve što je ta osoba želela ili volela da radi. Time se određuje sve prema unutrašnjem svetu a to pruža ogroman osećaj lagodnosti i pouzdanosti. Umesto ubijanja vremena i provođenja vremena sa nekom ne baš bliskom prijateljicom u trenucima usamljenosti,  bolje je povezati se sa svojom ličnosti iz detinjstva i raditi sve o čemu neko tada mašta – crtanje, pisanje, planiranje egzotičnog putovanja, ma čak i nešto što vam na trenutak izgleda neozbiljno i suludo.

Činjenica je da smo na svet došli sami. I sa njega odlazimo sami jednog dana. Iako je naš život ispunjen i društvom drugih ljudi, moramo uvek da se vratimo sebi, onom liku u ogledalu koje će uvek biti tu. Uz samo malo sreće i dosta truda moguće je upoznati tu prikazu i naučiti da se nje ne treba bojati kada ostanemo sami.  Jer verovatnoća je da će većina pomisliti često kako je blaženstvo imati ceo vikend samo za sebe, prijatno veče uz svetlost mirišljave sveće, čašu vina, razgovor sa nekom prijatnom osobom, zavaljenost u najudobniji kutak sofe, bez glasnog TV prenosa utakmice, uvek svoje kupatilo, svoj red ili nered i uvek samo sebe da toj prikazi iz ogledala ugađate i ulepšavate život. Naučite da sebe SAMU volite najviše na svetu  i polako će u život svake takve osobe uploviti puno lepog i pozitivnog.

Miholjsko leto penzionerke na Azurnoj obali

I tako potpuno nepredviđeno i neočekivano Sara je doživela Miholjsko leto na Azurnoj obali. Već utabanim avio prevozom Alitalia sa beskonačnim dreždanjem na Fjumićinu, dobro ajde samo 4 sata u odlasku i povratku, već viđenim buticima i bez letnje gužve, bila je srećna što je utekla iz zahladnele beogradske klime, kišovite a u Nici je dočekalo sunce, mada po zalasku svežije.

Kao iskusna penzionerka turistkinja na Azurnoj obali već je znala kako sa Terminala 2 da stigne do Terminala 1 pa tu čeka autobus 23 (ne za Banovo brdo ili Karaburmu) već ka svom odredištu.  I dok palme njišu grane na Promenade des Anglais čije slike beskrajnog morskog plavetnila promiču Sari već puno srce ove lepote i umor kao rukom odnet. Uz Aperol spritz koktel već pravi planove kako ovaj kraći boravak da načini još nezaboravnijim.

Jutro je bilo obasjano žarko šljaštećim sunčevim zracima, divno plavim nebom i obećanjem kupanja i sunčanja. I dok stanovnici Nice idu u toplijoj garderobi Sara u letnjoj haljini hrli kao omiljenoj plaži, bacajući pogled iz omiljenog cin-cin tramvaja na izloge da vidi šta ima novog a privlačnog. Azurno plavo more sa velikim talasima a čudnovato toplo je bilo pravo osveženje, još bez one horde letnjih turista, samo njeno i još nekolicine hrabrih. Sunce prži te izlazak iz mora  nije bio šokantan – hrana za telo i dušu. A uveče doterana kako priliči njenom šarenolikom ukusu je provela na prijatnom eventu u Anton la Scala očaravajuće luksuznom hotelu, uz živu muziku, francuske prijateljice i igranje ne baš do zore ali sitnih sati. U povratku je slatko nasmejala poruka njenog starijeg čedo(višta) – „OK, za tebe više nema izlazaka, kada ne znaš da se javiš povremeno.“ Kako se uloge menjaju, a opet je lepo da o njoj neko ipak brine.

Prvi vikend je doneo jedno test preživaljavanje – čitava dva dana bez wi-fi i Interneta, čak i bez mobilnih jer nije ponela punjač. Prvi osećaj odcepljenosti od sveta, no ubrzo divan jer je mogla da se prepusti i da svim čulima uživa u novim iskustvima – divnoj peskovitoj plaži u Golfes-Juan, obilasku ogromne marine sa neverovatnim jahtama, koktelu i večeri u Kanu sa divnom prijateljicom koja je nagovorila da prenoći kod nje (jao a nema četkice za zube, češlja, svih kremica, seruma, i ostalih tajni mladosti i lepote, spavaćice, rezervnog veša, neke garderobe za izlazak – panika) no, sve je to rešeno i pozajmljeno i novo saznanje da se ipak bez svih ličnih komfora može beskrajno uživati. Jutro ih je odmorne nateralo da krenu odmah put Frejusa i San Rrafaela, dva simpatičan mestašca, sa dugim plažama, a još dužim nizovima tezgi gde se sve i svašta prodaje. Prijatna klima, sunce koje i dalje prijatno greje, odličan predah uz kaficu i sok sa pogledom na pučinu i krenuše obalom ka Kanu. Ti pejzaži crvenih okomito usečenih i izbrazdanih stenovitih brda, kao iz kaubojskih filmova, i litica koje se završavaju u moru gde najhrabriji rone su veličanstveni i pomalo zastrašujući, uz ogromne talase koji se razbijaju o te stene. Nije taj dan bio za njih pogodan da se upuste u ronjenje te završiše u simpatičnom mestašcu Toule na peščanoj plaži gde su uživala u kasnom popodnevnom suncu i kupanju. Kao i uvek sve što je lepo brzo se završi i Sara je morala da uhvati voz za Nicu, ali sa prepuno fotografija i uspomena na divno proveden vikend i francusko gostoprimstvo.

Sunčani dani i lepo vreme su cele nedelje naterali Saru da neumorno obilazi znana i neistražena mesta. Kao da nije izlazila iz voza, behu to dnevni izleti u Antibe, kupanje na peščanoj plaži i obavezno ponovno obilaženje Veille ville i luke, pored Pikasovog muzeja, i odličan cappuccino na trgu, laserski pogled na butike u prolazu i opet još novih fotografija. Menton je bio pravo prijatno iznenađenje, jer je to gradić najbliži italijanskoj granici pa je i uticaj već vidljiv, po arhitekturi, ugostiteljstvu, jeziku. Neverovatno bujna mediteranska vegetacija, divni parkovi, plaža lepa peskovita ali more uzburkano i zamalo Sara ne ode pod talase. Zato je i rešila da opet ponovi taj izlet i sutradan a  toliko je duvao vetar da se opet borila sa talasima, no završetak u Vanilla italijanskoj poslastičarnici je bio rajski. Izdržala je Sara sve te izazove, nasmejana, baterija napunjenih, bogatstvom utisaka i fotografija, posmatrajući život iz druge perspektive.

Iako je zimus bila u Monaku, sivog i tmurnog dana, odlučila se da popravi utisak i bingo to je bio pun pogodak. Prijatno sunčan i topao dan je bio odličan za odlazak u Monako, i prateći dve turistkinje od stanice odšetala je do Grimaldi palate. Bio je to uspon poveći ali panorame grada Monaka koje su se odatle pružale su oduzimale dah i činile da se taj napor zaboravi. Visoke zgrade i građevine koje se izdižu i paraju oblake sazidane na strmim liticama okolnih planina, grad koji se spušta do mora gde su u marinama usidrene najluksuznije jahte, osećaj bogatstva, kulture, manira i neke sveopšte smirenosti i uređenosti je bio melem na dušu penzionerke iz potpuno suprotnog miljea. Dok je šetala po Trgu gde se uzdiže palata Grimaldi, razmišljala je kako ipak ne bi bila srećna da je princeza zatočena tu, uz sve te etikecije i pravila aristokratskog ponašanja. Slobodnog duha Sara je uvek volela da impulsivno uradi ono što joj najviše godi, bez pitanja i planiranja. Jeste lepo biti bogat i poznat i uvažen ali ima svoju visoku cenu. Obišla je Vrt egzotičnih biljaka sa neverovatnom vegetacijom svih tropsko-mediteranskih vrsta, u kome se oseća neka tišina nad pučinom mora, neki spokoj. Okeanografski muzej je ostavila za sledeći put kao i privatnu posetu Palati – i ovako je bilo previše utisaka. Uz najskuplji cappuccino na Rivijeri odmarala je oči na panorami Monaka, marini, obasjanim suncem koje polako tone iza brda, nesvesna da sedi već dva sata nepomično i kao odlutala u tu bajkovitu stvarnost. E baš bih mogla ovde rado da živim kada bi mi se pružila prilika – razmišjala je Sara. I lutala je uličicama preko puta Palate, koje su kao lavirint uvek vodile negde drugde, sa puno kafića i restorana, divne arhitekture, crkve i prijatne atmosfere. I povratak na glavni trg i spuštanje nadole uz poslednje poglede na tu bezvremenu panoramu, tu neopisivu i nestvarnu lepotu, jer opet je trebalo stići na voz.

Ostalo je još svašta da se poseti i vidi na Rivijeri i koliko god puta odete na isto mesto uvek nešto novo otkrijete i doživite. Sara je poslednji da provela opraštajući se od svojih omiljenih mesta u Nici – Fragonard i Molinard parfimerijama, sladoledu Finacci od jasmina i nerolija, parka sa prskalicama, omiljenim buticima, Lafayettom gde uvek naprska novi parfem, šetnjom pešačkom ulicom do plaže gde je uz aerosol donet jakim vetrom upijala poslednje utiske beskrajne pučine i sunca, dugačke promenade, Negresco hotela, Kazina i Massena trga i opet povratak cin-cin tramvajem. Priprema za odlazak narednog dan uz generalni štrajk tramvaja i autobusa pa su poslednji novci otišli na Uber taksi ali Alitilia nije bila u štrajku. I najlepšeg sunčanog dana sa morem mirnim kao ogledalo vraćala se Sara a sa njom sijaset priča, utisaka i uspomena, a i bezbrojnih fotografija da je greju cele zime.

Opšti njen utisak je bio da ovaj period godine obeležavaju razne turističke grupe iz vascelog sveta koje ne dolaze na kupanje i sunčanje već „Following the leader“ idu kao jato gusaka i pomno gledaju i slušaju ono što im vodič priča. Time propuštaju da vide pravi život i ambijent gde su, da steknu novo iskustvo o kulturi i navikama lokalnog stanovništva. Sara to obožava da sama istražuje, potkuje se prethodno potrebnim znanjem iz knjiga i pamfleta i onda sama luta, upija, posmatra i pohranjuje nova iskustva. A to je nešto dragoceno – hrana za telo, um i dušu koja traje poduže pa i do kraja života. Ili do sledećeg odlaska na Rivijeru!!!

Saint-Paul de Vence: The Cote d’Azur’s ‘artist’s village’

The view of the Artists' Village

When one thinks of the French Riviera, the glamorous and glitzy towns of Cannes, St Tropez and Nice immediately spring to mind. Despite the obvious appeal of these stylish and affluent towns, there are plenty more villages on the Cote d’Azur that are more than worthy of worldwide recognition.

The beautiful hilltop village of Saint-Paul de Vence is one of them.

Boasting incredible views that sprawl down to the glistening Mediterranean Sea below and with fascinating medieval ramparts, Saint-Paul de Vence is a truly remarkable town on the French Riviera to visit.

So what exactly is there to do in the hilltop village of Saint-Paul de Vence?

Meandering through the narrow winding streets

Brimming with elegant boutiques, characterful cafes and charming art galleries, walking down Saint-Paul de Vence’s quaint and narrow streets is a pleasure in itself.

Whether it’s a graceful water fountain or a stone wall covered in vines, you never quite know what you’ll find when you turn corner after corner in this pretty hilltop village.

Exploring the medieval fortress walls

Medieval fortress walls surround Saint-Paul de Vence. The entrance to the town was built in the 1400s. These medieval ramparts feature a canon muzzle, which is a trophy from the Battle of Cerisoles in Italy that took place in 1544.

Buying affordable and thoroughly unique artwork

With such inspiring views, it is hardly surprising that Saint-Paul Vence is known as an “artist’s village’. Art plays a central role in the town and what is particularly refreshing is that arts and crafts in Saint-Paul de Vence offer great value for money.

From intricate and unique jewelry sold on stalls on the street, to compelling paintings of the Cote d’Azur from the elevated perspective of Saint-Paul de Vence from one of the town’s many art galleries, you can find affordable artwork and creative knick-knacks in many different forms in this charming ‘artist’s village’.

Modern, contemporary, fringe, naive… on gallery walls in Saint-Paul de Vence, talented artists from all schools rub shoulders with their illustrious peers including Folon, Tobiasse, César and Niky de Saint-Phalle.

The village is an open-air gallery with artists at work in their studios and staging exciting exhibitions. A painting hung in the morning can find a home before evening falls… if it captures the heart of a visitor.

ITINERARY IN THE FOOTSTEPS OF MARC CHAGALL

« I thank destiny for leading me to the shores of the Mediterranean.», Marc Chagall.

In 1966, Marc and Vava Chagall left Vence to settle in Saint-Paul. They had a big house built on the edge of the village, called La Colline, where Chagall could work - for although the artist was almost 80 his work was very much in demand! Many of the pictures he painted in Saint-Paul are vibrant odes to love: loving couples entwined against calm blue skies, surrounded by birds and bunches of flowers, floating over the village and its ramparts.

Marc Chagall was often to be seen with friends at the Colombe d'Or or the Café de la Place. They included André Verdet and Aimé and Marguerite Maeght, whose house, Le Mas Bernard, was next to the artist's. Several of Marc Chagall's works feature in the Fondation Maeght's permanent collection including Les Amoureux, a big mosaic that welcomes visitors at the entrance to the Foundation, and La Vie, an immense painting whose colours explode on the canvas.

As part of the artist’s route « Live the French Riviera as a work of art », three reproductions of paintings by Chagall are dotted along chemin Sainte-Claire and the roundabout des Trious where the artist used to like to stroll.

You can also have a look at the mosaic “Le fleuve vert” (“The green river”) which stands on the wall of the nursery school. It was made in 1986, a few months after Marc Chagall’s death, from an original lithograph of the artist. Chagall, who loved children, featured the smiling face of a child, symbol of joyfulness.

March Chagall passed away in March, 28th, 1985. He rests in the cemetery of Saint-Paul de Vence, overlooking the Mediterranean sea.

Stazama izgubljenih generacija 1920ih posle skoro jednog veka

Oduvek su me intrigirale te izgubljene generacije sa početka davnog prošlog veka. I zašto su bile izgubljene – imale su sve, uspeh, novac, slavu, profesiju, glamurozan život i sve ono o čemu su milioni mogli samo da maštaju. A oni su bili izgubljeni u tom svom svetu gde su stalno moralu da izmišljaju nove sadržaje.

I kao i uvek kada nešto mnogo želim ispunila mi se želja da krenem stazama tih izgubljenih generacija predvođenih Ernest Hemingvejem, Pablo Pikasom, Skot i Zelda Ficdžeraldom – da nabrojim samo nekolicinu. Njihovo utočište je bila južna Francuska – Azurna obala – od Antiba – Cap d’Antibe - Juan les Pins  i sijaset malih mesta u njihovoj okolini. Vila Amerika u blizini Antiba je bila mirisni raj gde su Sara Viborg i Džerald Marfi priređivali čuvene gala večera uz zabranjene seksualne zanose i uz prisustvo bizarnih gostiju ali praćene iskričavim debatama. Hotel di Kap je bio još jedno utočište kada Vila Amerika postane pretesna. Tu su se oslobađale potisnute strasti u dobu koje će postati legendarno po svojim kreativnim previranjima a sve pod francuskim zvezdanim nebom.

A danas, posle skoro jednog veka, nema ni traga tim izgubljenim generacijama. Njih su zamenili  ruski tajkuni, nouveau riche, neke nove jet-set ličnosti iz sveta sporta, glume, ili pak šejici i basnoslovno bogati poslovni ljudi, i njima svojstvenim provodima na luksuznim jahtama, u ograđenim vilama u Cap d’Antibe, na privatnim plažama i ostrvima preko puta Kana.

Čuveno ribarsko seoce Juan les Pins gde je boravio Hemingveja a Pikaso se skrivao u nekoj kućici na brdu i stvarao dok ga je unuka snabdevala potrepštinama, sada je mondensko letovalište, izgrađeno, neprepoznatljivo a sve u duhu vremena ovih novih elitnih generacija.

Antib, koji očarava punim šarma starim delom grada ali i modernim novim deolom, njegova zadivljujuća pijaca, uske i kratke uličice, najveća marina u Francuskoj, koji diše otmeno i privlačno nekim smirenim tempom u odnosu na Kan i Nicu, gde život prosto ključa. A pogotovu što je Pikaso odabrano da baš tu živi i tu se nalazi Pikasov muzej u Chateua Grimaldi – jedini objekat koji je umetnik koristio za svoj studio. Godine 1946. otvorio je tu svoj studio u dvorcu Grimaldi. Ukrasio je delove dvorca a 923 slike i 44 crteža ostavio gradu Antib. Njegov studio je zvanično postao muzej 1966. godine i nalazi se u starom delu Antiba. Pikaso je ostavio svoj pečat na ovom delu Azurne obale i sa razlogom.

Cap d’Antib je i dalje otmeno, raskošno stecište sa divnim vilama, bujne mediteranske vegetacije ali ograđenih poseda. Tu vreme kao da je stalo i čini vam se da će iz neke od njih istrčati usplahirena Zelda, da će za njom pojuriti mladi avijatičar koji je gleda kao boginju, a da ćete kroz prorez na vegetaciji videti S. Ficdžeralda, izvaljenog na ležaljci i malo pripitog kako sluša nekog bizarnog gosta  sa pola pažnje. A iz neke od tih vila da će se otvoriti kapija i besno izvesti u kabrioletu par devojaka sa Pikasom ka obližnjoj plaži na piknik i ostalo. Dok Hemingvej sve pokušava sa nagovori da je vreme da se krene ka Pamploni jer uskoro kreću doživljaji sa bikovima i drugačije avanture i večernji provodi. No, sve je to samo proizvod bujne i žive mašte.

Proživela sam u mislima sve što sam čitala i saznala o tim izgubljenim generacijama i zadovoljila svoju znatiželju da prođem njihovim stazama. Apsolutno ništa osim par objekata/muzeja ili natpisa sa njihovim imenima ne ukazuje da su tu tako burno živeli. Jer tu su sada neki novi klinci, i neke nove drukčije izgubljene generacije u svetu previše razvijenih IT , osamljenosti i pomalo otuđenosti.

A nama ostaje da sledimo La vie est Belle i proživimo do maksimuma i prema ličnim afinitetima i sklonostima.

Knjiga koja je tek na kraju ostavila jak utisak

Šta biste pomislili kad biste u svom plakaru pronašli ženu, koja se još i iznenadi što možete da je vidite? Koja se pojavljuje i nestaje kad god poželi i tvrdi da je u dubokoj komi na drugom kraju grada? Da li biste njoj predložili odlazak kod psihijatra, ili možda sebi? Ili biste rizikovali, poverovali njoj, a sami zakoračili u neverovatnu avanturu? 

A ako je to ipak istina?

O tome razmišlja Artur, mladi arhitekta iz San Franciska, kad ugleda Loren u svom stanu.

Artur je jedini koji može otkriti Loreninu tajnu, jedini ko može da je vidi, čuje, i da razgovara s njom. Kada doktori odluče da je isključe sa aparata – što bi uništilo čarobni odnos koji su Artur i Loren razvili – on mora da nađe način da je spase. Jer jedino njena ljubav može spasti njega.

A ono što me je najviše nateralo na razmišljanje je Lorenina životna filozofija:

"Svakog jutra kada se probudimo, imamo kredit na osamdeset šest hiljada četiri stotine sekundi života na dan, a kada zaspimo uveče, nema iznova prenošenja, ono što nije doživljeno preko dana izgubljeno je, juče je prošlo. Svakog jutra ova čaroilija ponovo počinje, ponovo dobijamo kredit na osamdeset šest hiljada četiri stotine sekundi života i igramo po tom pravilu koje se ne može zaobići: banka može da nam zatvori račun u bilo kom ternutku bez upozorenja : u svakom času život može da se zaustavi. Pa šta radimo sa naših osamdeset šest hiljada četiri stotina svakodnevnih sekundi?." ...ima još ali to sami pročitajte ako ste znatiželjni.

Inače sve njegove knjige od "Prvi Dan" i "Prva noć" se čitaju u jednom dahu.

Doduše ova malo podseća na stil pisca Gijom Muso i njegovu knjigu "Devojka od papira".

Letovanje penzionerke na Azurnoj obali

Marina u Kanu

Plaža u Nici

Sari, penzionerki iz Srbije, dogodilo se letovanje na Azurnoj obali. Posle nekoliko vrelih beogradskih leta posrećilo joj se neočekivano. Osećaj otkrivanja nečeg novog,  nepoznatog, za nju neistraženog i boravka na destinaciji iz snova je bio dovoljan da ne skida osmeh sa lica.

I kao tipični predstavnik najmnogoljudnije populacije naše prestonice, Sara je sebi priuštila divan let preko omiljenog joj Rima i to još na 6 rata i uslužnim prevozom od i do kuće. Ma jednom se živi, osećala se kao neka princeza i rešila da proživi taj san. Jer to se činilo daleko od realnosti.

Nostalgični pogled na Jadransko more iz aviona je iznedrio toliko divnih uspomena iz mladosti. Sletanje u Rim, Fjumićino, najprometniji aerodrom leti, divan osećaj te stalno promičuće reke turista i poslovnih ljudi, dolasci, odlasci, ogromni terminali sa najskupljim brendovima, taj vatromet boja i raznovrsnosti, kafića, i restorana je na momenat učinilo da se oseća kao Alisa u zemlji čuda. No samo pola sata kasnije kao da je tu oduvek pripadala – pravi pravcati italijanski kapućino i sendvič sa Parma pršutom su je vratili u srećna doba trodnevnih aranžmana za Rim. Aerodromi su gradovi za sebe i kutak za svakakve užitke i doživljaje. I uz wi-fi i vezu sa svetom vreme čekanja brzo proleti.

I vinuo se opet Airbus ka Nici iznad kompaktno belih oblaka nalik na šnenokle da bi se kroz oko sat ukazala dugačka Azurna obala i Nica , njeno glavno odredište.

Sparina, lepljiva vrućina, gužva, autobus od terminala koji vozi do Sarinog tamošnjeg doma kao da je poslednji stigao. No, nije bilo važno, jer i to je sve deo tog glamuroznog letovanja, kako su mnogi kod kuće to zamišljali.

Sara ne bi bila istrenirana BusPlus korisnica da nije već sutradan izvadila Lignes d’Azur penzionersku mesečnu kartu za javni prevoz. I eto njene sreće što svuda može mesec dana tako da se vozika, a ponajviše omiljenim joj tramvajem uz čuveno CIN, CIN koje joj odzvanja u glavi i izvlači osmeh kada ga čuje.

Uklopila se, stopila se sa Nicanima, aktivirala svoje zarđalo znanje francuskog jezika, pokušavajući da shvati šta je to što Azurnu obalu čini tako privlačnom. Očarana Nicom, ogromnom, prostranom sa obiljem raznoraznih sadržaja, naseljenom raznim rasama i nacijama, kulturnom raznovrsnošču, pejzažem koji ide od obale  do nekih visokih brda, Sara je kao dete otvorenih usta upijala sve te utiske. Gužve po ulicama i prevozu, prodavnicama i na promenadi ili plaži, ali sve funkcioniše uredno kao da neki nevidljivi dirigent orkestrira svime.

Turisti iz svih krajeva sveta zaposeli sve kafiće i restorane po starom i novom gradu, enorman broj svih kuhinja i ponuda i taman kada im je Sara pozavidela kako ležerno sede i konzumiraju sve te lepe morske ponude, pogled joj je pao na pizze, špagete i retko posudu samo školjki i to dagnji. O Burger King-u i McDonald’s- u ne vredi ni govoriti kao ni drugim lokalima brze hrane. I tako Sara spoznade drugu stranu tog glamura – ona njima zavidi na toj neukusnoj i nezdravoj hrani a ona je kod kuće pila vino Miraval iz podruma B. Pita i A. Džoli, konzumirala ukusna domaća jela i jedino im je skidala kapu za sladoled prekup ali izvanrednog ukusa. Po tavernama i kafićima se pije Aperol koktel a kapućino je bezobrazno skup kao da ga prave od Geisha kafe.

Penzionerka Sara je zato upijala sve te nove utiske, obilazila muzeje, plaže isključivo bez ležaljki jer tako upoznaš život i navike lokalaca – dobar izgovor da ne baca novac na preskupe ležaljke, i pored nažuljane pozadine. Njena druželjubivost i znatiželja je dovela do par poznanstava sa Francuskinjama i izlazaka uz skroman džeparac . Ono što nije mogla da shvati je da se Francuzi uopšte ne druže po kućama i da su veoma zatvoreni. Ljubazno će vam odgovoriti ako upitate za ulicu ili prevoz ali vas nikada neće pozvati kod sebe ili ponuditi prevoz ako izgubite poslednji voz ili slično, čak iako se družite.

No, bez obzira na sve, Sara je živela taj toliko drukčiji opušteni život, sa skromnim sredstvima, ne skidajući osmeh sa lica i sa zadovoljstvom u duši. Azurna boja mora je bila upečatljiva kada se valjaju veliki talasi, more toplo i privlačno i to je činilo glavnu čaroliju. To prostranstvo azurno-tamno plavo, pučina, brodovi, jahte, avioni koji svakih par minuta sleću i poleću – ta živost joj je okupirala pažnju a ne otmeno preskupi hoteli duž Promenade čije goste i ne vidite.

Nica uveče, obasjana čarobnom rasvetom, pruža raznovrsne sadržaje a naročito praznicima i vikendima. Svako malo se nešto proslavlja uz vatromet, neku paradu, koncert, piknik na plaži. Po danu ljudi džogiraju, voze bicikle ili oni stariji sede na klupama duž Promenade i odmaraju oči na azurnom moru ili uživaju u prizorima srećnih i veselih kupača. Nica živi i danju i noću, svi su jednaki i dobrodošli.

Sara, penzionerka u najboljim godinama, je prokrstarila Nicom uzduž i popreko stigla i do Grasse-a, tog čuvenog parfemskog carstva, Antiba, Cap d’Antibe, Juan les Pins, nekoliko puta do Kana, Wlllefranche-sur-Mer, kao da je tu već godinama. Pa dobro, jednom je promašila i gl. žel. stanicu u Nici pa se obrela u nepoznatom mestu, ali brzo je to rešila. Osećala se bezbedno i kada se noću kasno vraćala i dok je sama šetala ili ostavljala stvari na plaži.

Tih nedelja Sara je živela san Azurne obale i polako osećala da bi tamo mogla da zauvek ostane – samo kada bi penzija bila evropska, i kada bi hrana imala ukus ove naše. A i kada bi njeni prijatelji stalno dolazili na ležerne kafice i druženje i boravak kod nje.

Додајте натпис

Jedno bogato i neverovatno iskustvo, kojim će slikama u glavi i uspomenama u duši dozirati dobro raspoloženje tokom melanholičnih jesenjih i mračnih zimskih dana. Nije potrebno reći da već smišlja kako da provede tamo celo sledeće leto.

Antibe pejzaž

Nica noću sa tvrđavom

Aoperol

El Negresco - kultni hotel u Nici

Omiljeno sedenje i blejanje na Promenadi

Romantični zalazak sunca u Kanu

Villefranche-Sur Mer

The Bay of Villefrance, reputed as one of the five most beautiful bays in the world, is embraced by the Cap of Nice on the right and Cap Ferrat on the left. The charming Old Town of Villefranche cascades down the hillside to the sea, and the sandy kilometer-long beach offers great recreation throughout the year

Villefranche-sur-Mer is one of the most charming – if not the most charming authentic French and Niçoise fishing village of the French Riviera, in the heart of the Côte d’Azur. With Monaco on one side and Nice on the other, it is hard to believe that it can retain its charm and authenticity of a little village where people still know each other.

I decided to spend few days living and experiencing the true lifestyle of the village. My neighbors (an elderly couple in their late 80s) live in an apartment that has been in their family since 1830. Their children and grandchildren all live and work in the village. Another neighbor is one of the local fishermen who sell their catch at the local market. There is another neighbor of Italian origin (as are many Villefranchois families) who has been in Villefranche since 1900 and they are the proprietors of the world-renowned soap boutique. It is a unique experience watching and hearing the neighbors hang out their windows and greet each other, have a little chat or just watch the day pass by. So like the scenes from Fellini’s movies. It is a delightful way of life unique to Old Town Living.

Although it is such an authentic village, Villefranche is also surrounded by a fascinating international scene. It attracts very interesting cosmopolitan groups of visitors and residents, including student who attend the renowned French language school, Institute de Français.

Villefranche is so close and well positioned to everything along the Riviera: the beautiful Port and Old Town of Nice is just a few kilometers away (and a lovely walk if one prefers), while Monaco and Italian border are not much farther (easily reached by bus or train). Going just a little farther you come to the historic Antibes, chic Juan les Pins (where Picasso lived for some time) and glamorous Cannes (only an easy train ride away from Villefranche), while the famous art village of St. Paul de Vence and the perfumers of Grasse are also close by. Forget about the car as you can reach all these places by bus or train as public transportation is excellent and inexpensive - and often faster and easier than driving.

What is there to do in Villefranche?

There is so much to do here that it is difficult to know where to start from. Maybe first just to relax, enjoy the beach, sit in a café or bar and take in the beautiful scenery and fun scene. One can never tire of that. Or, maybe just get immersed and enjoy the French lifestyle, cuisine, delicious products and wine, shop in the local markets, just live the village lifestyle – and get healthier and trimmer while eating and drinking to your heart’s content. The area offers great sites for sightseeing and photographs taking. Italy is just 30 minutes away – to visit it for a day, do some shopping and also get an authentic Italian experience. There are so many opportunities to enjoy yourself that no one gets tired of it. Needless to say I have fallen in love with Villefranche.

Grasse Jasmine Festival – La Fête du jasmin- Grasse – Provence

The French Riviera is home to a myriad of different events throughout the year. It is the celebration of the summer flower - jasmine harvest - held the first week-end in August and marking the 70^th anniversary this year. The traditional Festival which marks the beginning of the Jasmine harvest, so important to the town of perfumes.

Did you know?

All of jasmine and May roses that go into Chanel 5 are grown in the protected fields around Grasse. Chanel does not use flowers grown anywhere else

I have made my dream come true. Having worked directly for Chanel uploading my Chanel perfumes and cosmetics related translations to their server for few years, learning about all the secrets of perfumery art and  the famous “noses”  crucial for each of their perfumes, it was my greatest dream to visit Grasse one day. Especially during La Fête du jasmin - the flower which I was named after.

I take a break from the wafting swoony scents and head for Grasse’s International Perfume Museum, once an 18th-century mansion. Inside I find an amazing collection of perfume-related artifacts and paraphernalia from all corners of the globe spanning three millennia. I marvel at rare phials holding fragrances adored by the ancient Egyptians and exotic and beautifully embellished pomanders used by European aristocracy.

It’s here that I learn more about Grasse’s perfumed past. During the Middle Ages the town produced high-quality but unpleasant smelling leather goods, especially gloves. To mask the aroma, local flower essences were applied and scented gloves became all the rage. Grasse prospered as a result. New taxes, however, caused the leather industry to decline.

The perfumeries creating the scents were unaffected and continued to flourish. By the 1700s, more flowers than ever were being grown in the fields. Ever more prestigious perfume houses flocked to the town, concocting scents so sublime that Grasse soon became known as the perfume capital of the world.

Today, fewer perfume houses are based in Grasse. I visit Molinard’s, a French perfumery established in 1849. A tour takes me around the distillery and the collections of Baccarat crystal and Lalique glass. The highlight is a perfume-making session where I create my own scent from an array of aromatic herb and flower oils. I’m pleased with the result. It’s uplifting and, like my memories of Grasse, lingers on.

Festival jasmina u Grasu – Provansa

Francuska Rivijera je dom mnoštvu različitih događaja tokom cele godine. A ovo je proslava u čast letnjeg cveta -  berbe jasmina – koja se održava prvog vikenda u avgustu koji ove godine obeležava 70 godišnjicu. Tradicionalni festival koji označava početak berbe Jasmina, toliko važnog cveta za ovaj grad parfema.

Da li ste znali?

Svi cvetovi jasmina i majskih ruža koji se koriste za Chanel 5 parfem se uzgajaju u zaštićenim poljima oko Grasse-a. Šanel ne koristi cvetove koji se uzgajaju bilo gde drugde.

Ostvarila sam svoj san. Pošto sam nekoliko godina radila direktno za Šanel i slala direktno na njihov server sve svoje prevode u vezi sa Šanel parfemima i kozmetikom, saznajući o tajnama te umetnosti kreiranja parfema i svih onih proizvoda za negu lepote kao i o čuvenim “nosevima” ključnim za svaki njihov parfem, to mi je bio veliki san da posetim Grasse jednog dana. A posebno tokom Festivala Jasmina – cveta po kome sam dobila svoje ime.

Pravim pauzu od vatrenih obeznanjujućih mirisa i krećem ka Grasse-ovom Međunarodnom muzeju parfema, nekada dvorcu iz 18. veka. Unutra nalazim neverovatnu kolekciju perfamskih artefakata i rekvizita i predmeta iz svih krajeva sveta koji pokrivaju period od tri milenijuma, Divim se retkim bočicama koje sadrže mirise koje su obožavali drevni Egipćani i egzotično i lepo ukrašenim pomenderima[1] koje je koristila evropska aristokratija.

Ovde saznajem više o Grasse-ovoj parfemskoj prošlosti. Tokom Srednjeg veka grad je proizvodio visokokvalitetnu robu od kože ali neprijatnog mirisa, naročito rukavice. Da bi zamaskirali taj neprijatni miris primenjene su lokalne cvetne esencije, a mirisne rukavice su svuda postale hit. Kao rezultat toga Grasse je prosperirao. Međutim, novi porezi su uzrokovali smanjenje kožne industrije.

Proizvođači parfema koji su kreirali mirise nisu time bili pogođeni i nastavili su da se razvijaju. Do 1700-ih godina, u poljima je gajeno više cvetova nego ikada. Sve prestižnije kuće proizvođača parfema su hrlile ka ovom gradu, tako da su praveći tako uzvišene smeše mirisa učinili da je Grasse uskoro postao poznat kao parfemska prestonica sveta.

Danas se u Grasse-u nalazi manji broj parfemskih kuća. Posećujem Molinard, francusku kuću proizvođača parfema osnovanu 1849. Obilazim destileriju i kolekcije Baccarat kristala i Lalique stakla. Vrhunac posete je parfemska sesija tokom koje sam kreirala svoj miris iz niza aromatičnih biljaka i cvetnih ulja. Zadovoljna sam rezultatom. To me uzdiže, i  kao i moja sećanja na Grasse, zadržaće se dugo.

---

[1] Kuglica napravljena od raznih mirišljavih stvari