Miholjsko leto penzionerke na Azurnoj obali

I tako potpuno nepredviđeno i neočekivano Sara je doživela Miholjsko leto na Azurnoj obali. Već utabanim avio prevozom Alitalia sa beskonačnim dreždanjem na Fjumićinu, dobro ajde samo 4 sata u odlasku i povratku, već viđenim buticima i bez letnje gužve, bila je srećna što je utekla iz zahladnele beogradske klime, kišovite a u Nici je dočekalo sunce, mada po zalasku svežije.

Kao iskusna penzionerka turistkinja na Azurnoj obali već je znala kako sa Terminala 2 da stigne do Terminala 1 pa tu čeka autobus 23 (ne za Banovo brdo ili Karaburmu) već ka svom odredištu.  I dok palme njišu grane na Promenade des Anglais čije slike beskrajnog morskog plavetnila promiču Sari već puno srce ove lepote i umor kao rukom odnet. Uz Aperol spritz koktel već pravi planove kako ovaj kraći boravak da načini još nezaboravnijim.

Jutro je bilo obasjano žarko šljaštećim sunčevim zracima, divno plavim nebom i obećanjem kupanja i sunčanja. I dok stanovnici Nice idu u toplijoj garderobi Sara u letnjoj haljini hrli kao omiljenoj plaži, bacajući pogled iz omiljenog cin-cin tramvaja na izloge da vidi šta ima novog a privlačnog. Azurno plavo more sa velikim talasima a čudnovato toplo je bilo pravo osveženje, još bez one horde letnjih turista, samo njeno i još nekolicine hrabrih. Sunce prži te izlazak iz mora  nije bio šokantan – hrana za telo i dušu. A uveče doterana kako priliči njenom šarenolikom ukusu je provela na prijatnom eventu u Anton la Scala očaravajuće luksuznom hotelu, uz živu muziku, francuske prijateljice i igranje ne baš do zore ali sitnih sati. U povratku je slatko nasmejala poruka njenog starijeg čedo(višta) – „OK, za tebe više nema izlazaka, kada ne znaš da se javiš povremeno.“ Kako se uloge menjaju, a opet je lepo da o njoj neko ipak brine.

Prvi vikend je doneo jedno test preživaljavanje – čitava dva dana bez wi-fi i Interneta, čak i bez mobilnih jer nije ponela punjač. Prvi osećaj odcepljenosti od sveta, no ubrzo divan jer je mogla da se prepusti i da svim čulima uživa u novim iskustvima – divnoj peskovitoj plaži u Golfes-Juan, obilasku ogromne marine sa neverovatnim jahtama, koktelu i večeri u Kanu sa divnom prijateljicom koja je nagovorila da prenoći kod nje (jao a nema četkice za zube, češlja, svih kremica, seruma, i ostalih tajni mladosti i lepote, spavaćice, rezervnog veša, neke garderobe za izlazak – panika) no, sve je to rešeno i pozajmljeno i novo saznanje da se ipak bez svih ličnih komfora može beskrajno uživati. Jutro ih je odmorne nateralo da krenu odmah put Frejusa i San Rrafaela, dva simpatičan mestašca, sa dugim plažama, a još dužim nizovima tezgi gde se sve i svašta prodaje. Prijatna klima, sunce koje i dalje prijatno greje, odličan predah uz kaficu i sok sa pogledom na pučinu i krenuše obalom ka Kanu. Ti pejzaži crvenih okomito usečenih i izbrazdanih stenovitih brda, kao iz kaubojskih filmova, i litica koje se završavaju u moru gde najhrabriji rone su veličanstveni i pomalo zastrašujući, uz ogromne talase koji se razbijaju o te stene. Nije taj dan bio za njih pogodan da se upuste u ronjenje te završiše u simpatičnom mestašcu Toule na peščanoj plaži gde su uživala u kasnom popodnevnom suncu i kupanju. Kao i uvek sve što je lepo brzo se završi i Sara je morala da uhvati voz za Nicu, ali sa prepuno fotografija i uspomena na divno proveden vikend i francusko gostoprimstvo.

Sunčani dani i lepo vreme su cele nedelje naterali Saru da neumorno obilazi znana i neistražena mesta. Kao da nije izlazila iz voza, behu to dnevni izleti u Antibe, kupanje na peščanoj plaži i obavezno ponovno obilaženje Veille ville i luke, pored Pikasovog muzeja, i odličan cappuccino na trgu, laserski pogled na butike u prolazu i opet još novih fotografija. Menton je bio pravo prijatno iznenađenje, jer je to gradić najbliži italijanskoj granici pa je i uticaj već vidljiv, po arhitekturi, ugostiteljstvu, jeziku. Neverovatno bujna mediteranska vegetacija, divni parkovi, plaža lepa peskovita ali more uzburkano i zamalo Sara ne ode pod talase. Zato je i rešila da opet ponovi taj izlet i sutradan a  toliko je duvao vetar da se opet borila sa talasima, no završetak u Vanilla italijanskoj poslastičarnici je bio rajski. Izdržala je Sara sve te izazove, nasmejana, baterija napunjenih, bogatstvom utisaka i fotografija, posmatrajući život iz druge perspektive.

Iako je zimus bila u Monaku, sivog i tmurnog dana, odlučila se da popravi utisak i bingo to je bio pun pogodak. Prijatno sunčan i topao dan je bio odličan za odlazak u Monako, i prateći dve turistkinje od stanice odšetala je do Grimaldi palate. Bio je to uspon poveći ali panorame grada Monaka koje su se odatle pružale su oduzimale dah i činile da se taj napor zaboravi. Visoke zgrade i građevine koje se izdižu i paraju oblake sazidane na strmim liticama okolnih planina, grad koji se spušta do mora gde su u marinama usidrene najluksuznije jahte, osećaj bogatstva, kulture, manira i neke sveopšte smirenosti i uređenosti je bio melem na dušu penzionerke iz potpuno suprotnog miljea. Dok je šetala po Trgu gde se uzdiže palata Grimaldi, razmišljala je kako ipak ne bi bila srećna da je princeza zatočena tu, uz sve te etikecije i pravila aristokratskog ponašanja. Slobodnog duha Sara je uvek volela da impulsivno uradi ono što joj najviše godi, bez pitanja i planiranja. Jeste lepo biti bogat i poznat i uvažen ali ima svoju visoku cenu. Obišla je Vrt egzotičnih biljaka sa neverovatnom vegetacijom svih tropsko-mediteranskih vrsta, u kome se oseća neka tišina nad pučinom mora, neki spokoj. Okeanografski muzej je ostavila za sledeći put kao i privatnu posetu Palati – i ovako je bilo previše utisaka. Uz najskuplji cappuccino na Rivijeri odmarala je oči na panorami Monaka, marini, obasjanim suncem koje polako tone iza brda, nesvesna da sedi već dva sata nepomično i kao odlutala u tu bajkovitu stvarnost. E baš bih mogla ovde rado da živim kada bi mi se pružila prilika – razmišjala je Sara. I lutala je uličicama preko puta Palate, koje su kao lavirint uvek vodile negde drugde, sa puno kafića i restorana, divne arhitekture, crkve i prijatne atmosfere. I povratak na glavni trg i spuštanje nadole uz poslednje poglede na tu bezvremenu panoramu, tu neopisivu i nestvarnu lepotu, jer opet je trebalo stići na voz.

Ostalo je još svašta da se poseti i vidi na Rivijeri i koliko god puta odete na isto mesto uvek nešto novo otkrijete i doživite. Sara je poslednji da provela opraštajući se od svojih omiljenih mesta u Nici – Fragonard i Molinard parfimerijama, sladoledu Finacci od jasmina i nerolija, parka sa prskalicama, omiljenim buticima, Lafayettom gde uvek naprska novi parfem, šetnjom pešačkom ulicom do plaže gde je uz aerosol donet jakim vetrom upijala poslednje utiske beskrajne pučine i sunca, dugačke promenade, Negresco hotela, Kazina i Massena trga i opet povratak cin-cin tramvajem. Priprema za odlazak narednog dan uz generalni štrajk tramvaja i autobusa pa su poslednji novci otišli na Uber taksi ali Alitilia nije bila u štrajku. I najlepšeg sunčanog dana sa morem mirnim kao ogledalo vraćala se Sara a sa njom sijaset priča, utisaka i uspomena, a i bezbrojnih fotografija da je greju cele zime.

Opšti njen utisak je bio da ovaj period godine obeležavaju razne turističke grupe iz vascelog sveta koje ne dolaze na kupanje i sunčanje već „Following the leader“ idu kao jato gusaka i pomno gledaju i slušaju ono što im vodič priča. Time propuštaju da vide pravi život i ambijent gde su, da steknu novo iskustvo o kulturi i navikama lokalnog stanovništva. Sara to obožava da sama istražuje, potkuje se prethodno potrebnim znanjem iz knjiga i pamfleta i onda sama luta, upija, posmatra i pohranjuje nova iskustva. A to je nešto dragoceno – hrana za telo, um i dušu koja traje poduže pa i do kraja života. Ili do sledećeg odlaska na Rivijeru!!!