La vie est belle: Letovanje penzionerke na Azurnoj obali

Marina u Kanu

Plaža u Nici

Sari, penzionerki iz Srbije, dogodilo se letovanje na Azurnoj obali. Posle nekoliko vrelih beogradskih leta posrećilo joj se neočekivano. Osećaj otkrivanja nečeg novog, nepoznatog, za nju neistraženog i boravka na destinaciji iz snova je bio dovoljan da ne skida osmeh sa lica.

I kao tipični predstavnik najmnogoljudnije populacije naše prestonice, Sara je sebi priuštila divan let preko omiljenog joj Rima i to još na 6 rata i uslužnim prevozom od i do kuće. Ma jednom se živi, osećala se kao neka princeza i rešila da proživi taj san. Jer to se činilo daleko od realnosti.

Nostalgični pogled na Jadransko more iz aviona je iznedrio toliko divnih uspomena iz mladosti. Sletanje u Rim, Fjumićino, najprometniji aerodrom leti, divan osećaj te stalno promičuće reke turista i poslovnih ljudi, dolasci, odlasci, ogromni terminali sa najskupljim brendovima, taj vatromet boja i raznovrsnosti, kafića, i restorana je na momenat učinilo da se oseća kao Alisa u zemlji čuda. No samo pola sata kasnije kao da je tu oduvek pripadala – pravi pravcati italijanski kapućino i sendvič sa Parma pršutom su je vratili u srećna doba trodnevnih aranžmana za Rim. Aerodromi su gradovi za sebe i kutak za svakakve užitke i doživljaje. I uz wi-fi i vezu sa svetom vreme čekanja brzo proleti.

I vinuo se opet Airbus ka Nici iznad kompaktno belih oblaka nalik na šnenokle da bi se kroz oko sat ukazala dugačka Azurna obala i Nica , njeno glavno odredište.

Sparina, lepljiva vrućina, gužva, autobus od terminala koji vozi do Sarinog tamošnjeg doma kao da je poslednji stigao. No, nije bilo važno, jer i to je sve deo tog glamuroznog letovanja, kako su mnogi kod kuće to zamišljali.

Sara ne bi bila istrenirana BusPlus korisnica da nije već sutradan izvadila Lignes d’Azur penzionersku mesečnu kartu za javni prevoz. I eto njene sreće što svuda može mesec dana tako da se vozika, a ponajviše omiljenim joj tramvajem uz čuveno CIN, CIN koje joj odzvanja u glavi i izvlači osmeh kada ga čuje.

Uklopila se, stopila se sa Nicanima, aktivirala svoje zarđalo znanje francuskog jezika, pokušavajući da shvati šta je to što Azurnu obalu čini tako privlačnom. Očarana Nicom, ogromnom, prostranom sa obiljem raznoraznih sadržaja, naseljenom raznim rasama i nacijama, kulturnom raznovrsnošču, pejzažem koji ide od obale do nekih visokih brda, Sara je kao dete otvorenih usta upijala sve te utiske. Gužve po ulicama i prevozu, prodavnicama i na promenadi ili plaži, ali sve funkcioniše uredno kao da neki nevidljivi dirigent orkestrira svime.

Turisti iz svih krajeva sveta zaposeli sve kafiće i restorane po starom i novom gradu, enorman broj svih kuhinja i ponuda i taman kada im je Sara pozavidela kako ležerno sede i konzumiraju sve te lepe morske ponude, pogled joj je pao na pizze, špagete i retko posudu samo školjki i to dagnji. O Burger King-u i McDonald’s- u ne vredi ni govoriti kao ni drugim lokalima brze hrane. I tako Sara spoznade drugu stranu tog glamura – ona njima zavidi na toj neukusnoj i nezdravoj hrani a ona je kod kuće pila vino Miraval iz podruma B. Pita i A. Džoli, konzumirala ukusna domaća jela i jedino im je skidala kapu za sladoled prekup ali izvanrednog ukusa. Po tavernama i kafićima se pije Aperol koktel a kapućino je bezobrazno skup kao da ga prave od Geisha kafe.

Penzionerka Sara je zato upijala sve te nove utiske, obilazila muzeje, plaže isključivo bez ležaljki jer tako upoznaš život i navike lokalaca – dobar izgovor da ne baca novac na preskupe ležaljke, i pored nažuljane pozadine. Njena druželjubivost i znatiželja je dovela do par poznanstava sa Francuskinjama i izlazaka uz skroman džeparac . Ono što nije mogla da shvati je da se Francuzi uopšte ne druže po kućama i da su veoma zatvoreni. Ljubazno će vam odgovoriti ako upitate za ulicu ili prevoz ali vas nikada neće pozvati kod sebe ili ponuditi prevoz ako izgubite poslednji voz ili slično, čak iako se družite.

No, bez obzira na sve, Sara je živela taj toliko drukčiji opušteni život, sa skromnim sredstvima, ne skidajući osmeh sa lica i sa zadovoljstvom u duši. Azurna boja mora je bila upečatljiva kada se valjaju veliki talasi, more toplo i privlačno i to je činilo glavnu čaroliju. To prostranstvo azurno-tamno plavo, pučina, brodovi, jahte, avioni koji svakih par minuta sleću i poleću – ta živost joj je okupirala pažnju a ne otmeno preskupi hoteli duž Promenade čije goste i ne vidite.

Nica uveče, obasjana čarobnom rasvetom, pruža raznovrsne sadržaje a naročito praznicima i vikendima. Svako malo se nešto proslavlja uz vatromet, neku paradu, koncert, piknik na plaži. Po danu ljudi džogiraju, voze bicikle ili oni stariji sede na klupama duž Promenade i odmaraju oči na azurnom moru ili uživaju u prizorima srećnih i veselih kupača. Nica živi i danju i noću, svi su jednaki i dobrodošli.

Sara, penzionerka u najboljim godinama, je prokrstarila Nicom uzduž i popreko stigla i do Grasse-a, tog čuvenog parfemskog carstva, Antiba, Cap d’Antibe, Juan les Pins, nekoliko puta do Kana, Wlllefranche-sur-Mer, kao da je tu već godinama. Pa dobro, jednom je promašila i gl. žel. stanicu u Nici pa se obrela u nepoznatom mestu, ali brzo je to rešila. Osećala se bezbedno i kada se noću kasno vraćala i dok je sama šetala ili ostavljala stvari na plaži.

Tih nedelja Sara je živela san Azurne obale i polako osećala da bi tamo mogla da zauvek ostane – samo kada bi penzija bila evropska, i kada bi hrana imala ukus ove naše. A i kada bi njeni prijatelji stalno dolazili na ležerne kafice i druženje i boravak kod nje.

Додајте натпис

Jedno bogato i neverovatno iskustvo, kojim će slikama u glavi i uspomenama u duši dozirati dobro raspoloženje tokom melanholičnih jesenjih i mračnih zimskih dana. Nije potrebno reći da već smišlja kako da provede tamo celo sledeće leto.