KALENIĆEVA PIJACA – JEDNO OD MOJIH KULTNIH MESTA

Ne znam zašto ali sam nekako neraskidivo vezana za Kalenićevu pijacu, popularno zvanu Kalenac. Kao ogroman okean u koji se ulivaju mora, reke i pritoke tako i Kalenac kao da privlači u sebe svu silu robe, prodavaca, posetilaca i prolaznika Kada želite da vidite stvarni život nekog grada najbolje je da odete na gradsku pijacu. To je najčešće jedino mesto na kome na okupu možete da vidite ljude najrazličitijeg socijalnog statusa koji se svi guraju i probijaju kroz gužvu, naročito vikendom, da bi došli do onoga što žele ili im je potrebno.

Smeštena i ušuškana u srcu Vračara, kao jedna od najstarijih beogradskih pijaca i najautentičnijih mesta, izgrađena davne 1926. godine na „Kalenića guvnu“, ona može da ispriča toliko tomova raznoraznih priča od kojih neke i dalje traju. To nije samo pijaca gde može da se kupi skoro sve što poželite već mesto gde se generiše najpozitivnija energija, koja proističe iz te šarenolike ponude mlečnih proizvoda, voća, povrća, cveća, primamljive robe iz Mađarske, prihvatljive kozmetike, kućne hemije , pa čak i dela „bivljaka“ ali i ljudi koji neizostavno čine sastavni deo toga. Pijaca je i mesto gde se čuje dobar vic, neki najnoviji trač, ogovaraju javne ličnosti i kritikuje svakodnevnica. Tu ćete neočekivano sresti svoje prijatelje ili školske drugove koje odavno niste videli i uvek ćete imati osećaj pripadnosti. Uvek ćete naići na ljubazne prodavce koje godinama posećujete i koji su samo vaši skoro kao rod i sa svakim od njih imate neku svoju priču. Raduju se oni susretu sa vama ali i razmeni dobara.

Još od najranijeg detinjstva, budući da sam rođena u Mačvanskoj ulici, deda i nana ili majka su me vodili sa sobom na Kalenac. Kao i svakom detetu meni je ponekada to bilo nezanimljivo pa bih ili zaostajala za njima ili odšetala do neke interesantnije tezge i često se izgubila. I tada je sa razglasa Pijačne uprave neretko zvučalo – Molimo odrasle da dođu u Upravu po jedno izgubljeno žensko dete -  i tada bi moji odahnuli znavši da sam po ko zna koji put nađena i dovedena tamo, sedim onako skrušeno i čekam ih, a oni pomalo postiđeni uvek dođu po mene, bez prebacivanja, jer ipak je trebalo da me više paze. Ne znam da li i dalje taj razglas danas poziva roditelje po izgubljenu decu ali se i ja pomalo zagubim sada po toj potpuno preuređenoj pijaci. Kao već odrasloj osobi sa svojim sopstvenim domom za mene su nedeljni odlasci na Kalenac postali kultni. Krstarila bih svojim kolicima uzduž i popreko nabavljajući i potrebno i nepotrebno, puneći njih tom raznoraznom ponudom a sebe pozitivnom energijom, satima, po svakakvom vremenu, a kao vrhunac tog kultnog događaja su me uvek čekale prijateljice na kafi u obližnjim kafićima ili baštama. Čak me ni NATO bombe nisu sprečavale da svake nedelje dođem po svoju dozu pozitivnog i lepog osećanja.

Moj Kalenac je polako izgubio svoju dušu ali ja ga i dalje posećujem, doduše mnogo ređe. Više nema svih onih bakica od kojih sam kupovala određene proizvode, koje su uvek čuvale sir, jaja ili povrće za mene znajući da kasnim ali uvek dođem. I sa urbanom modernizacijom došao je red da se i gradske tržnice preurede prema evropskom uzoru – po danu tržnica a po podne javni prostor za razne događaje i manifestacije. Osim što se stalno nešto preuređuje, premešta, što više ne znate gde su vaši omiljeni prodavci ovaj koncept još nije zaživeo. Sporadični Kalenić market noćni event privuče puno posetilaca ali ono dnevno šarenilo naročito u proleće i s jeseni je za mene neprevaziđeno.

Vidimo se na Kalencu danas više znači mesto susreta odakle odlazimo do omiljene pekare, prodavnice zdrave hrane ili pak na kafu. Ipak kad god sam u blizinu volim da bar prođem kroz Kalenac i bacim pogled tu i tamo i vratim u sećanje sve ono što mi je on dugi niz godina značio. Teško je osloboditi se nekih navika, a kada su još kultne onda je to još teže.