Mačvanska – Ulica mog detinjstva

Mačvanska ulica u samom srcu Vračara sramežljivo zavija i izbija ka zadnjem delu Hrama Sv. Save. Mačvanska broj 24, ulica i kuća u kojoj sam provela najsrećnije dane svog detinjstva. Kao vremešna dama, ta već oronula kuća sa karijatidama, sagrađena negde početkom prošlog veka kao da odoleva i prkosi pametnim i savremenim građevinama koje niču pored i preko puta nje. Uporno, stameno i zauvek čuva svoje mesto i dalje prikuplja arhivu priča svojih stanara – od doktora, pukovnika iz 1. Svetskog rata, inženjera do obične radničke klase. Moje trešnjino drvo nije više tu, ruže u bašti koje je moja Nana posadila su retke a prozori našeg stana u prizemlju su zaklonjeni roletnama i nekim novoniklim rastinjem i lozom – sve je isto a opet drukčije.

Više nema one dece sa kojom sam preskakala konopac preko cele ulice bez ijednog automobila, igrala žmurke i između dve vatre, vozila bicikl a zimi smo se grudvali i sankali. Delili prve trešnje i hleb namazan mašću i domaće salčiće, pite i sve što bismo uspeli da neotkriveni iznesemo iz kuće. Onako musavi, prljavi i umorni od igre kada nas uteraju u kuću dozivali smo se preko terasa i prozora uz grdnju starijih. Svi smo se raspršili kao baloni sapunice po raznim delovima grada, zemlje ili sveta. Sada tu žive neki drugi klinci ali Mačvanska, iako promenjena, modernizovana sadržajima koje donosi 21. vek, ostaje zauvek u mom srcu. Ne prođe nekoliko dana a da tu ne prođem i nostalgično gledam kako je Skver Mome Kapora zauzeo  naše dečije igralište a nad njim se nadvija kupola Hrama, kako ogromna pametna zgrada zauzima dvorišta mojih drugova i drugarica a automobili prosto okupiraju tu retko široku ulicu u gradskom jezgru.

Verujem da i svako od vas ima neku svoju ulicu detinjstva i uspomene koje ovim novim naraštajima sigurno deluju neverovatne, neshvatljive. Veliko je to bogatstvo kada možete da se vratite ulici svog detinjstva kao nerazdvojnom delu svog života i u mislima izvrtite kaleidoskop tih davno prohujalih lepih dana bezbrižnosti.