Prvi penzionerski dani zaborava nemaju

            Kao i prva ljubav, tako i prvi penzionerski dani zaborava nemaju. Taj osećaj bez pritiska i moranja, novo steče slobode, još neisprobane i ljubomorno čuvane, Sara je živela oprezno i štedljivo. Tog prvog jesenjeg sunčanog dana kada se omraženi zvuk budilnika nije oglasio Sara je dočekala ushićena i pomalo sa nevericom. „Ma ja sam sada bez obaveza, SLOBODNA, ceo svet je moj, a i vreme, ma samo nebo je granica“, razmišljala je Sara protežući se i nevoljno napuštajući još snene jutarnje trenutke. „Jaoj, pa već je devet sati!“ beše joj prva pomisao ali onda se licem razvukao osmeh kao u zadovoljno site mačke, „Ma nemam gde da žurim, od sada pa nadalje“ i rekavši to počastila se prvom penzionerskom kafom koju je dokono pila gledajući u televizor kao da ga prvi put vidi. „Zamisli šta sam sve pametno i edukativno propuštala tokom silnih prepodneva!“ pomisli Sara i odmah podeli svoje prve utiske sa Gabi i Danijelom, svojim dugogodišnjim prijateljicama. Odmah je pao i dogovor za prvu od mnogih kafica negde oko podneva, jer to beše pravo pristojno vreme kada se urbane penzionerke išetaju i druže.

            Bez obzira na nekoliko dana dosadnih i mučnih administrativnih radnji, čisto da se ne opusti mnogo, Sara je krenula u trošenje svog penzionerskog vremena na za nju najlepši i najispunjeniji način. Trebalo je postiti sve novootvorene a bogami i davno zaboravljene kafiće uz pomoć Gabi, Danijele i svih onih kojima taj provod beše blizak. Pravila se lista omiljenih mesta za druženje, Cafe Wien, Dolce, Lava bar, Aviator, Hyde Park, Coffee Room,  Muha Bar, Delfi kafe, Tri lepe …bašte, omiljeni Cafe&Factory sa usvojenim konobarom Nešom koji je uvek znao šta njih dve-tri piju. Pa i Dolcino gde je Sara susretala svoju bivšu koleginicu Elu, malo stariju penzionerku koja joj je još više dočaravala lepotu ovog novog životnog statusa. Lepota ispijanja raznih kafa se sastojala u opuštenom druženju, razmeni mišljenja, pravljenja planova, uzajamnog deljenja i lepih i manje ružnih događaja u životu onih drugih. Penzija, još dok ni rešenje nije stiglo, a kamoli taj zasluženi još uvek nepoznati iznos, se proslavljala u Franšu, kod Đorđa, Maderi, u Byblosu, Voulez-Vous, Maski, ali i u MekDonaldsu, kod Waltera, Čačanina, sve u zavisnosti od društva i raspoloživih sredstava ali i gastronomskih sklonosti sudionika. I sve se to odvijalo bez presije SATA i neodložnih obaveza, te su nekad njihovi supružnici morali da ih opominju zabrinuti da se nešto nije desilo. Sama pomisao da je to ono kako su oduvek želele da provode svoja podneva a nisu mogle je bila dovoljna satisfakcija.

            Ispijanje kafe i druženje je oduvek bio važan oblik društvene komunikacije gde su se rađale nove ideje, dela, začela čak i životna poznanstva, nova saznanja, novi pogledi na svet sklapali poslovi, pravili planovi i ko zna šta još skriveno. Tu je uvek postojala mogućnost da vidite nekoga koga već dugo prizivate i želite da sretnete, ali isto i locus gde svi koji vas traže mogu da vas pronađu – dovoljan je samo jedna poziv telefonom. Ipak, prvi penzionerski dani nisu samo bili začinjeni kofeinom ili sokom od pomorandže.

            Sunčanim danima Sara je ponovo otkrivala čari šetnje kalemegdanskom tvrđavom, Topčiderskim parkom, Adom Ciganlijom, novobeogradskim kejovima, novoizgrađenim kejom ispod Kalemedgdana, Tašmajdanom, čak i Avalom, sama ili u društvu Ele ili Gabi. Uz šetnju i uživanje u poznim zracima sunca, vodili su se razni umni razgovori, filozofiralo, evocirale uspomene sa nezaboravnih putovanja, ali i bizarni razgovori na temu šta danas kuvati ili jesti, gde i šta povoljno kupiti. Potpuno drugim očima je upijala viste koje su se pružale sa Kalemegdana, sasvim drukčije je sada mogla da opaža sve ono što je karakteristično za dati istorijski ili spomenik kulture, rekreativni deo grada. A tek otkrivši vožnju biciklom po Adi kao da joj se otvorio kofer pun čarolija dobrog raspoloženja, uživanja u lepotama jezerske vode koja promiče kraj nje, mirisu orlovih noktiju, suncu koje te greje po licu i vetriću koji ti mrsi kosu.

            „Da, ovo je život kakav mi trenutno prija“, zaključila bi Sara na kraju svakog tako lepo provedenog dana. I kao dete koje jedva uterate iz igre posle celog dana, umorno ali zadovoljno se vraćala kući gde je čekalo opet neko drugo ispunjenje.

            Postojala je tada samo jedna osoba, njena bivša koleginica Jelena, koja je i dalje sumnjičavo slušala, za nju tada, bajke o lepoti života urbane penzionerke. Jer to je bio samo početak tog novog životnog ciklusa koji je otvarao horizonte ka nepojmljivo puno drugih aktivnosti i ugođaja i dešavanja. Samo je bilo potrebno otkriti ih.