Maštanja buduće penzionerke

Sara je oduvek bila tipični „multitasking“ primerak ženskog roda. Još od studentskih dana je zarađivala džeparac u retko slobodno vreme podučavajući decu stranim jezicima, radiće u kopirnici velike arhitektonske firme, čuvajući leti decu po kampovima u Americi i pišući eseje svojim manje vrednim kolegama i koleginicama. Po završetku studija samo je umnožila svoje obaveze uz redovni radni odnos što je kulminiralo brakom i decom a još uz sijaset honorarnih poslova. Jer sve se moglo i moralo. Kao čarobnjak je sve postizala ta žena zmaj/oktopod bez trunke negodovanja, vođena dokazivanjem i ispunjavanjem čak i nerealnih rokova i zahteva. Tu negde u tome je polako gubila sebe.

            Nekako oko njenog velikog 50. Rođendana – „big fifty“ , odjednom se osvestila i pomislila kako ona kao brzi voz juri kroz stanice bez zaustavljanja a život prolazi mimo nje. Život se dešava a ona nije aktivni igrač već samo pasivni posmatrač i izvršitelj naloga. Počela je da zavidi ljudima a ponajviše free lance ili penzionisanim prijateljima  koji sede u kafićima, drugaricama koje šetaju pre podne dok ona juri sa sastanka na sastanak, onima koji uveče posećuju pozorišta, koncerte, odlaze na kasne večere, privatna druženja dok ona završava još jednu nabavku u povratku kući, traži parking pola sata, odmah uskače za kompjuter da završi još taj jedna poslić i da ugrabi malo sna jer sutra je novi dan, nova očekivanja od nje i novi tovar obaveza.

            I nekako neosetno počela je samo da mašta o tome kako i kada će moći da ode u zasluženu penziju. To joj je bila ideja vodilja tokom narednih deset i više multitasking godina, tešeći se dok se nepotrebno i dalje usavršavala u svom poslu a što joj nikada više neće koristiti. I ptice su već napamet znale njene planove i želje – jer osećala je da u njoj vri nova energija i snaga i da još puno toga treba da postigne ali ovoga puta kao „sama svoj gazda“

            Sarin entuzijazam vis-a-vis penzionisanja je samo rastao sa svakim novim prijateljem, što ženskim što muškim, koji su odlazili u penziju i koje je viđala samo na retkim pauzama i ispraćala sa: „Uskoro ću vam se i ja pridružiti, bez šale.“ Niko je baš nije shvatao ozbiljno. Ma gde radoholičarka Sara kakvu su svi poznavali da ne bude zaposlena po ceo dan? Misija nemoguća!

Gabi, njena „life coach“ ili učiteljica života i finansijska savetnica na prijateljskoj osnovi, već nekoliko godina srećni i zadovoljni korisnik tog zasluženog benefita joj je na retkim druženjima uz kafu savetovala da pokuša da živi nekoliko meseci kao da je već u penziji – što u finansijskom pogledu što u pogledu obaveza. Sara je belo gledala i slušala kao da joj govori na kineskom jeziku – ne znajući koliko je to bilo važna priprema za konačnu odluku. Jedino je pomerala po mesec, dva i tri, datum kada će saopštiti šefovima svoju odluku.

            Jelena, dugogodišnja koleginica kojoj je radno mesto i njen posao bilo jedina važna stvar i dešavanje u životu, uz naravno poveću zaradu, odvraćala je Saru govoreći: „ I kada prva čarolija te slobode mine, postaješ rob svoje porodice, da skuvaš na vreme, održavaš kuću, živiš njihove živote i imaš na pretek vremena sa kojim ne znaš šta ćeš.“ Da, to je bilo sa njene tačke gledišta ali ne i Sarine. Sara nije nikad bila pravi kućni tip, ovisnik o posvećenoj ulozi prave domaćice. Nije smela ni da joj prizna da ne zna ni dugme da zašije kako treba, a kamoli nešto složenije.

            „Ma ako budem baš toliko besposlena i bez ideja, smisliću kako moram po specijalni hleb da odem na drugu stranu grada, recimo blizu Kališa,“ reče joj Sara, i ne sluteći koliko će se to pokazati istinitim (čak odlazi u Kralja Petra po francuski baget). Ne zbog nemanja čime da ispuni vreme već zbog novo stečenih rituala i navika. Jer, penzionerski život podrazumeva rituale samo-ugađanja. Ta umetnost nije baš svakome dana.

            Tokom jednog od nezaboravnih letovanja na Grčkom ostrvu Milos koji je provela sa svojom prijateljicom Eleni, penzionisanom vaspitačicom, slušala je reči mudrosti i ovog puta ih dobro provlačila kroz svoje umne filtere. Eleni joj je iz svog iskustva savetovala da se nekoliko godina psihički priprema za tu divnu slobodu da je ne bi dočekala i doživela kao kaznu, kao odbacivanje pošto više nije nikome potrebna, kao period pred kraj života. „Vaša Visost (Your Majesty) će samo tako neprimetno preći i prihvatiti svoju novu odgovornost – gospodarenje svojim sopstvenim vremenom, a i životom“ – šalila se Eleni sa Sarom. „Nema više prebacivanje krivice na nekog drugog, od sada si ti „Your own master“. Kako to lepo zvuči kada Eleni to izgovori da Sari bi drago što će preuzeti takvu odgovornost prema sebi.

            I tako je jednog toplog leta, posle divnog letovanja provedenog na Siciliji, sazrela odluka „sada, ili nikada“ i ne mogavši dalje da se besciljno usavršava i trpi sve mlađe i umišljenije šefove, Sara je sastavila svoje pismo – obaveštavajući relevantne osobe na vrhu da pošto je ispunila sve uslove koje zakon propisuje, ona, Sara, kroz dva meseca prestaje da radi i stiče počasnu titulu penzionerke u poznoj mladosti, posle 35 neverovatnih radom ispunjenih godina. 

            I beše divan sunčani jesenji dan kada je Sara otišla u penziju sa osmehom na licu, sa buketima cveća u rukama a bome i poklonima od srca uručenim koje je jedva spakovala u svoja kola. I tako otpoče njena nova životna saga, avantura zvana penzionerski dani.