Joys of Travelling During Pandemics

 

You have to be crazy enough to make a long intercontinental journey amidst pandemics or have a special motive to urge you to get going. 

Not to mention the 3-times PCR tests that cost a hell of a lot but that are your only pass to get you where you want to be - bien sur PCR negative or you are stuck. 

Coming from Europe to Africa was a way more simple and pleasant without many unnecessary checks. Funny flying Lufthansa also last year was a déjà vu - as seems they have not changed the menu - macaroni in tomato sauce- inedible, not that I am spoiled but better be prepared to eat a good meal before your trip so you can pick at your food. However, the Airbus was quite comfortable and plenty of room for such long flight and no one sitting next to you. 

Travelling during winter months from Europe from 0 temperatures gets you to unbelievable +37C, luckily dry climate - so dress in layers. Then comes the mandatory 7-days self-isolation and the 2^nd PCR test on day 7. If you were smart enough to book a good hotel with spacious room, Wi-Fi and TV and have your laptop and books then you are fine. On day 7 the real life in hot Africa begins. That is something precious and personal. An unforgettable time and experience. Too soon comes the day for the 3^rd PCR and awaiting the results with barcode. The one thing I have to highlight is that safety measures were at their highest wherever I went thus was much surprised how disciplined the people were - compared to many rebellious European countries. 

The day of departure after 3 weeks of pure bliss was the worst when you have to change from summer clothes into winter ones and wear them still at +35C taking a long taxi ride to the airport. No one allowed to see you off in the airport building – seems we are becoming the lonely travellers’ planet. And boy oh boy how many check points you have to go through.  But everyone so kind and smiling and helpful. At least an hour spent at check points and finally you wait to board the night flight back to Europe – guess with macaroni or other pasta in tomato sauce - to be left untouched – at least they looked different.

 

And thus the long 6+ hrs night flight from Africa to Europe begun. All praises go to the German punctuality discipline, safety and service. Landing at dusk, almost dark rainy cold morning with sleepy faces staggering to even more somber and ghastly empty airport building – to wait for connecting flights. The lucky ones are gone immediately but a small group of us had a 16 hours long wait inside the airport Terminal 1 where everything was closed. Gone were my dreams of a great breakfast and coffee and dinner at some fancy restaurant, wandering the Duty free shops and just killing the time – alas no, as there was just basic take-away food, bottled water and coffee in paper cups. For hours we gathered in a Leisure zone sprawled wherever killing the time this or that way not even able to talk. There was no more the usual commotion, crowds, children running and screeching, hordes of tourists buying from Duty free shops. Only few brave or crazy tourists, business people or Chinese travellers dressed in white suits like Martians with visors and shoe protectors, everyone glued to their phones or laptops – 28 hours with a mask on your face - which almost blended with it.

But there is only one life and it is meant to live it fully with all precautions and safety measures during these trying times. The only time you are happy to be told you are negative is when you receive your PCR test results.

 

The moral of the story - La Vie est Belle! Live it to the fullest and guard selfishly all those precious moments even with a mask on your face.

 

 

A zašto da ne?

And why not?

Et pourquoi pas?

 

Svaki dan razni gurui i coachs iliti učitelji pa i influenseri i još sijaset raznoraznih stvarno pametnih i učenih umova nas zasipaju svojim preporukama za ispunjen i bogatiji život pa u tom mnoštvu preporuka i smernica čovek prosto ne zna šta bi trebalo a šta ne. Ne može svako sve ali ono što je najvažnije treba sebi dati priliku i oprobati se u novim veštinama i umećima. Ispuniti svoje mladalačke snove i možda otkriti skrivene talente kojih nismo ni bili svesni.

 

Sara iako freelancer sada slobodna od okova stalnog 9-17 h zaposlenja i avanturističkog i mladjanog duha je dugo krčkala te neke smele ideje i na ruku su joj išla ova nemila događanja ružne 2020 godine te kako nije mogla da i dalje istražuje svet na raznim putešestijama presekla je i rešila da se posveti sebi i radi na sebi. A za šta retko do sada nije imala vremena. Čim su se prvog dana otvorila vrata teretana sva poletna i srećna je otišla da okuša to što u svom životu nije htela nikada da proba. Vežbanje, znojenje i vreme provedeno tamo joj je uvek izgledalo nekako nedostižno u njenom svetu dok plovi oblacima. I gle čuda pod punom opremom koju joj je potomstvo godinama poklanjalo a nikada korišćena preživela je prvi trening na zadovoljstvo trenera koji se plašio da će da je skuplja sa trake ili pruža prvu pomoć. Mislio je da se posle tog prvog treninga više neće pojaviti ali se prevario. Iako je upala mišića bila bolna danima uredno je dolazila tri puta nedeljno sa osmehom na licu i povećavala dužinu treninga kao i opterećenja i uvek ponešto dodala na kraju. Sva mladež ju je tu prihvatila srdačno i oduševljeno i svi su se divili njenoj motivaciji, istrajnosti i učinku. Sara je rešila da poradi na svom opštem dobrostanju, nisu se skidali kilogrami ali su zato mišići polako bili zategnuti, držanje pravilnije a mentalni sklop poboljšan. Sara ne drži mobilni kraj sebe dok vežba (ne da ne bi pala sa trake dok brzo hoda) već zato što je to vreme potpuno posvećeno slušanju divne muzike, pravilnom disanju i dostizanju novih rezultata. Tada ni o čemu ne može da razmišlja već se prepušta fizičkom naporu i povremenom ćaskanju sa trenerom i po kojim vežbačem. Posle ta dva sata Sara je srećno umorna, užasno izgleda oznojena i mokre kose ali joj osmeh ne silazi sa lica dok ugovara sledeći termin i ne propušta nijedan ni iz kog razloga – ni vrućine, ni nevreme niti bilo šta joj ne remeti ovaj divni nedeljni ritual. Pronašla je sebe i sa žaljenjem konstatovala kako je tolike godine propuštala ovaj divan osećaj ispunjenosti fizičkom aktivnošću. To je bila prva nezamisliva aktivnost u Sarinom životu a eto poslušala tog nekog uma iz etra i zahvalna do neba.

 

Sara za razliku od mnogih  svojih ispisnika oseća da ima sada višak slobodnog vremena te kako je svima njima svaki dan utorak kao Bušmanima mora da okuša još ponešto. Radoznalog duha i otvorena za sve novo i nepoznato prijavila se onako slučajno  na kasting jedne vodeće modeling agencije i gle čuda opet prošla je sve te kastinge i fotografisanja i provela nekoliko dana u sasvim novom okruženju daleko od onoga za šta je školovana i čime se inače bavi. Nova lica, novi izazovi, nove mogućnosti, ma sve je moguće kada čovek ima volje da to pokuša. U očekivanju svog prvog angažmana i uz podršku bližnjih oseća da se tako bar malo približila tom nekom snu iz mladosti. Sara veruje da će njeno lice uskoro ušetati u domove mnogih svojih poznanika što sa tv ekrana ili pak će ih gledati sa bilborda ili iskočiti sa stranica nekih popularnih ili modnih časopisa. Jer godine su samo brojka važno je kako se čovek oseća u duši i u glavi a pomalo detinjatosti nije na odmet.

 

Najveća neostvarena Sarina želja iz detinjstva je što se nije oprobala kao balerina. Dobro nije baš visoka 1,8 m ali tada nije naišla na razumevanje svojih zaposlenih roditelja. Da li već pogađate šta je Sara sada rešila da isproba – časove baleta za odrasle, u neposrednoj blizini doma svog, i to onim danima kada nije u teretani. Uz divnu muziku , ali drukčiju od one iz teretane, u maloj grupi, gde je nastavnica baleta posvećena svakome, bez preskupe opreme za početak i suknjica od tila i pravih baletskih cipelica, nema nameru da postane prima balerina u ovim godinama, već da doda svojoj ženstvenosti, ispravnom držanju i da oblikuje one delove koje teretana ne uspe. Koji divan spoj aktivnosti i eto nikada nije kasno. Samo polako ponestaje vremena i za Latino plesove jer iako preterano preteruje u svemu Sara ipak nije super žena koja može u istom trenutku da bude na dva mesta. Oduševljena je ovim svojim novo otkrivenim aktivnostima jer je dokoni um đavolja radionica. A ovde nema ni slučajno govora o dokonosti, samo ispunjenost, prefinjenost i muzika koja je jako bitna za dobro raspoloženje i mentalni sklop. Svaki trenutak posvećen sebi je višestruka dobit. Ovde je nećete videti na malim ekranima ili bilbordima ali nikad se ne zna!

 

I kako sada umetnuti tu još ponešto ako freelance angažmani opet prorade – biće to opet multitasking što je inače bilo Sari svojstveno. Da li će biti vremena i za skok sa instruktorom, paraglajding, kik boks, let u balonu u Kapadokiji, jahanje na kamili po pustinji i još koje čega. Ono što je sigurno Sara uvek ima vremena za svoje najdraže i najbliže prijatelje i provođenje vremena u hedonističkom uživanju.  

 

Ako ovaj tekst zaintrigira bar neke od vas koji ga budete čitali da izvrši introspekciju i iskopa svoje neostvarene snove i želje i pokuša da se oproba u njima ili pak novim veštinama i skrivenim talentima onda je postigao svoj cilj. Sasvim sigurno u nama čuči ne genije već skrivene sklonosti i talenti koji samo čekaju da isplivaju na površinu i oplemene i obogate život.

 

Stay tuned, što bi rekli Englezi, jer možda izroni još po neki skriveni master class talenat.

 

 

Zabavno i Urnebesno štivo/Amusing Fun and Uproarious Read

Sa radošću sam pre mesec dana dočekala izlazak druge knjige Kevin Kvan BOGATSTVO NA KINESKI NAČIN još zabavniji nastavak SULUDO BOGATIH AZIJACA i beskrajno uživala čitajući je a evo zašto

„Knjiga prevedena na više od 30 jezika.

„Nova Azija servirana na blistavoj tacni od 48-karatnog zlata.“ South China Morning Post

Kako je to kad saznaš da ti je otac bogat ne kao Krez – već kao Kinez?

Dan pred venčanje iz snova Rejčel će dobiti najlepši poklon u životu – upoznaće svog pravog oca. Uvučena u svet neslućene raskoši i bogatstva, ali i neizbežnih spletki koje uz njega idu, Rejčel pokušava da izgradi odnos sa ocem i novostečenim bratom. Tu su još i zanosna lepotica Astrid Ljang, čiji se muž preko noći obogatio, kao i Kiti Pong, nekadašnja zvezda sapunica, a sad udata za milionera. Kako će se njih tri snaći u novim ulogama u kojima su se odjednom našle?

Urnebesno zabavan roman Bogatstvo na kineski način vodi vas u svet luksuza, glamura i beskrajnih intriga.

„Božanstveno nijansiran (i nemilosrdan) prikaz azijskog društva – i još zabavniji od Suludo bogatih Azijaca.“ Maclean’s

„Uzmite roman Džejn Ostin, iskombinujte ga sa Životom slavnih i bogatih i smestite u blistave metropole: Šangaj, Hongkong i Singapur. I šta ćete dobiti? Ovaj čudesno zabavan nastavak Kvanovog bestselera Suludo bogati Azijci – vodič kroz svet najbogatijih Azijaca i izvanrednu komičnu satiru.“ People Magazine.“

I eto sada u ovim usamljenim i stresnim vremenima uz velike popuste koje Laguna daje i dostavu na kućnu adresu toplo preporučujem obe knjige – neću o prvoj ništa da kažem jer prvo treba nju pročitati, ja sam je u jednom dahu progutala i prosledila dalje.

Samo ukratko ono što i sami možete na koricama da pročitate o SULUDO BOGATIM AZIJCIMA:

„Postoje bogati, bezobrazno bogati i suludo bogati.“ People

Urnebesno smešna knjiga koja će vas uvući u svet spletki, raskoši i luksuza.

Kada pristane da provede leto u Singapuru sa svojim dečkom Nikolasom Jangom, Njujorčanka Rejčel Ču zamišlja skroman porodični dom i lep odmor s čovekom za koga se nada da će se udati. Ali Nik je propustio da svojoj devojci kaže nekoliko ključnih detalja: da je bogati naslednik i jedan od najpoželjnijih mladoženja u zemlji. Rejčel će se naći u svetu nezamislivog bogatstva i raskoši, gde će biti na meti starih i novih bogataša, oportunista i spletkaroša i rođaka koji se u sve mešaju. I to sve pre nego što iznenada otkrije pravi identitet svog davno izgubljenog oca.

„Dinastija na steroidima sa mnogo privatnih aviona, većim vilama i mnogo, mnogo, mnogo više novca (i humora).“ Vanity Fair

„Nije moguće ostati ravnodušan na ovu satiričnu priču o skandaloznoj porodici koja svuda, ali baš svuda gura svoj nos ni na njihovu beskrajnu Lubutenovu kolekciju.“ Glamour“

Knjiga je čovekov najverniji prijatelj u ovakvim vremenima a tematika je baš aktuelna za ovu našu sadašnjost i bez obzira na svu zabavu koju ove dve knjige pružaju daju veliku poruku o tome šta su prave životne vrednosti. Shvatiće onaj ko razume.

MOJA PRVA AFRIČKA AVANTURA

Napuštam udobnost i toplinu svoga doma i krećem solo u daleku egzotičnost. Moj nemirni avanturistički duh me je nagnao da iskusim nešto potpuno novo – da putujem sama i da ispunim sebi želju da prazničnu zimsku sezonu provedem na egzotičnom Zanzibaru. To je otprilike moja zamisao Raja na Zemlji dok napuštam svoj dom po hladnjikavom zimskom jutru i pomalo ledenim danima, obučena kao za odmor u Alpima ali sa prtljagom prepunim letnjih divota i aksesoara  za toplu suncem okupanu skoro Ekvatorijalnu klimu. Usput se pitam ko su sve ljudi sa kojima ću provesti dve nedelje odmora i praznika, možda steći nove prijatelje, napraviti nova internacionalna poznanstva ali sigurno provesti nezaboravne trenutke i steći jedno novo neobično lepo iskustvo.

Da li sam sebi mogla da poklonim išta lepše od ovog čarobnog puta? Pratite me…

MY FIRST AFRICAN ADVENTURE

Leaving the comfort and cozy warmth of my home and embarking solo on a faraway exoticism. My restless adventurous spirit has urged me to experience something completely new - to travel all alone and to make the wish promised to myself realized to spend the winter festive season on exotic Zanzibar. That is just about how I imagine the Paradise on the Earth while leaving my home on a bit coolish winter morning and a period of freezing days, dressed up as if departing for the Alps holidays, however, with the luggage full of fancy and attractive summer outfits and accessories for the warm Sun kissed almost Equatorial climate. On the way I wonder who the folks who I would be spending the next two weeks and holidays are, whether I might get some new friends or make new international friendships, but it is for certain that I will spend the unforgettable moments and acquire a novel unusually wonderful experience.

Could I have gifted anything more magnificent to myself than this magical trip? Stay tuned…

NICE OR CANNES

Why the eternal dilemma similar to that of TO BE OR NOT TO BE

If you were given the chance to settle in the French Riviera which one would you prefer: Nice or Cannes? Near to impossible task of decision making.

The Essentials of Nice

Between the sea and the mountains there reigns Nice, a typical city of Mediterranean atmosphere, like a constant air of dolce vita recalling its long Italian history. Its unique light and its landscapes have inspired many artists, forming an ideal setting for the realization of colorful paintings in the arts of Matisse or Chagall. From pictorial art to the art of living there is only one step: in Nice one takes pleasure in the search of typical Provençal products before tasting the delicious local specialties. With its sea view, Nice, the Capital of the French Riviera, never ceases to surprise its visitors who come there in numbers during the Carnival or during the summer to enjoy the advantage of the beaches nearby. From Palace Massena to the Promenade des Anglais one finds these favorite venues in Nice:

Veille Nice

To visit Old Nice is to dive in the medieval history of the city, in its picturesque heart. A veritable maze of winding streets and small squares, Old Nice houses, typical restaurants and local products shops. There are smells of spices and flowers coming directly from the Cours Saleya market which takes place every morning, to be turned into tourist attraction at night of numerous restaurants offering tasty meals. Not tasting the best ice cream in the world at Fennocio’s is a big loss. Latino dances in the open - who can resist that? Old Nice provides also an opportunity to remember the history of the city: Napoleon Bonaparte lived at number 6 in the street that bears his name today.

The Carnival of Nice, the flagship event

For more than 120 years, Nice has organized one of the biggest Carnivals in the world: during two weeks and three weekends in February-March the party is in full swing throughout the city. Around the Place Massena and Albert 1er Garden, the parades of floats follow one another during the famous multicolored corsi and there are flower battles, giant parades and animations day and night. It is one of the most anticipated moments of the year for Nice.

There is always something to do in Nice and no one stays alone or disappointed. And it is a crossroad to all other charming small places at the French Riviera taking the many trains that leave from Gare Thiers.

My second baby has come out/ Izašla je i moja druga knjiga

Izdavač Magnus-TMC

Kontakt za porudžbine: Magnus-tmc.net

maggnus@eunet.rs

065 245 82 86

"Bez obzira na vreme ili prostor, imamo nit ljubavi koji se nikada neće prekinuti. Bez obzira na puteve koje smo izabrali, oni se prepliću u tačkama srca. Bez obzira na razlike koje imamo, naša ljubav je stalna koliko i mesec. Bez obzira na izgled, novac ili posao, znamo da prava lepota leži u našim dušama. Bez obzira na radost ili tugu, tu smo da ih podelimo zajedno. Bez obzira na boju naše kože, vezani smo našom humanošću. Bez obzira na to da li mladost polako nestaje, vidimo sebe kao živahne i žive. Bez obzira na romansu koja može da izbledi, imamo jedno drugo na koje možemo da se oslonimo. Bez obzira na umor koja nas nadvlada, izvlačimo snagu jedno od drugog. Bez obzira na vreme provedeno na ovoj zemlji, naša ljubav će živeti zauvek ~ Moja voljena Jelena“

NESTRPLJIVO OČEKIVANA MESEČEVA SESTRA

Peti roman Lusinde Rajli u serijalu Sedam sestara

Mesečeva sestra nas vodi kroz veličanstvene škotske visove i ciganske pećine Granade neposredno pred Španski građanski rat, dok prepliće priče dve žene koje tragaju za svojom sudbinom, rizikujući da izgube priliku za ljubav.

Tigi D’Aplijez, jedan od sedam sestara, provodi dane uživajući u izvornoj lepoti škotskih visova i baveći se poslom koji voli – u prihvatilištu za jelene. Ali prihvatilište je moralo da bude zatvoreno pa joj je ponuđen posao konsultanta za divlje životinje na ogromnom i izolovanom imanju neuhvatljivog lorda koji ima problema, Čarlija Keinarda. Nije ni slutila da će joj taj premeštaj nepovratno promeniti budućnost, i dovesti je u situaciju da se suoči sa svojom prošlošću.

Na imanju upoznaje Čilija, Ciganina koji je pobegao iz Španije sedamdeset godina ranije. On joj otkriva da ona poseduje šesto čulo, koje je nasledila od svojih pretkinja, i da je davno prorečeno da će on biti taj koji će je poslati kući...

Godine 1912, u siromašnoj ciganskoj zajednici van gradskih zidina Granade, rodila se Lusija Amaja Albajsin. Bilo joj je suđeno da postane najveća flamenko igračica svoje generacije. Dok se senka građanskog rata nadvija nad Španijom, ostatak njene porodice je pogodila tragedija. Pošto se nalaze u Madridu, Lusija i njena plesna trupa prisiljeni su da beže i spasu goli život. Na tom putu prelaze okean i stižu u Njujork, davnašnji Lusijin san. Međutim, da bi sledila svoj san, ona mora da izabere između strasti prema karijeri i ljubavi prema čoveku svog života.

******

Kao i prethodne knjige iz ovog neponovljivog serijala spisateljica nas je opet povela na putovanje po novim krajevima i zemljama, upoznajući nas sa drukčijim kulturama i običajima, uz divne ljubavne zaplete i istorijsku podlogu. Ovo je bio meni od mene najlepši poklon pred sezonu praznika pogotovu što sam je neočekivano otkrila u omiljenoj knjižari Delfi. Šta lepše nego po ovim hladnim zimskim danima, sedeti ušuškan u toplom domu i čitati tako vešto napisano štivo.

Za svaku preporuku i naravno uvek sa nestrpljenjem iščekivanje sledećeg nastavka. 

SREĆA JE LEPA SAMO DOK SE ČEKA

IPAK, MOŽDA KO ČEKA TAJ IZGUBI!

To su nova pravila igre. To je novo ponašanje, primerenije nama samima i svetu u kome živimo.

Danas se živi jako brzo. U toku dana sretnete pedesetak poznatih ljudi, što u kući, komšiluku, na ulici, prodavnici, radnom mestu, u posetama, kafićima, restoranima. Mobilni telefon neprestano zvoni ili vibrira. Mnoštvo poruka, poziva, postova na FB, Instagramu, Twitteru i silnom mnoštvu društvenih mreža. Vi zovete i postujete i privatno i poslovno. Naravno da je broj ljudi sa kojima stupate u kontakt različit u zavisnosti od vašeg zanimanja. Posao lekara je takav da on sreće mnogo novih ljudi , svoje pacijente, njihove rođake i prijatelje. Posao novinara – brojni razgovori sa poznatim i nepoznatim. Posao radnika u fabrici, čistača na ulici, frizera, kozmetičarke. U stvari svi poslovi vezani za grad i kontakte sa ljudima donose mnogo novoga, mnogo susreta i raznih kontakata. Jedino se na selu svi znaju. Mogućnosti da susretnete nekog novog je veoma mala. Grad donosi mnogo više. Grad je uvek u žurbi. On ne dozvoljava čekanje. On ne oprašta propuštene prilike. On svaki dan nesebično daje mnogo novih šansi. Na vama je da ih iskoristite.

Ako samo rutinski obavljate posao, nezainteresovani za lica oko sebe, kući dolazite umorni, ne želeći nikoga da pozovete u posetu a i čak vam je mrsko da odete negde u posetu i samo gledate tv program i čekate novi dan koji će biti isti kao prethodni. A gde je želja da nešto promenite, volja da se nešto uradi, akcija i pokret? Nema čekanja, život prolazi a izgubljene šanse se ne vraćaju. Nipošto ne dozvoliti da se to dešava. Treba učiniti nešto za sebe i za druge.

„Sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da…“ (Desanka Maksimović). Ah, kako to lepo i romantično zvuči! Ali, nekako sporo i rastegnuto. Kao da takvu sreću polako, ali sigurno gazi vreme. Ovo novo vreme, ovi novi ljudi, ovaj novi život. „Ko čeka, taj izgubi“. To je novo pravilo sadašnjeg trenutka i ljudi. „Ako nešto želiš, ne čekaj, izgubićeš!“ već će se naći neko drugi ko će tvoju sreću prigrabiti. Mnogo je ljudi, mnogo susreta, mnogo prilika. Svi smo mi kovači svoje sreće. Onako kako je iskujemo, tako će nam biti.

Uradimo nešto novo i prijatno i sebi i drugima. Podarimo svima osmeh. To nije teško, a ljudima mnogo znači. Svi ćemo se osećati prijatnije. Nemojte da ćutite. Pričajte sa što više ljudi. Komunikacija je osnov svega. Ljudi se razlikuju od životinja po tome što mogu da govore i da se smeju – to je stara (naučna) istina. Iskoristimo je! Ne odbijajmo stara prijateljstva i nova poznanstva. Družimo se sa ljudima. Nikako nemojmo ostajati sami. U društvu je sve lepše. A tek kada se stvara novo prijateljstvo ili rodi nova ljubav! Pa ima li šta lepše? Koliko uložimo, toliko ćemo i dobiti. Neka nas mali neuspesi, sitne greške i nepredviđene okolnosti ne obeshrabre. Sve je to za ljude. To daje novi izazov i lepotu životu. Prepreke treba shvatiti kao podstrek i veću snagu za nešto novo. „Najjača sam kada su mi šanse najmanje“ ! – zar to ne deluje tako snažno i moćno u najtežim trenucima. Budimo takvi! Neka nam život bude neprekidna akcija. Samo tako ćemo i dobiti nešto. Ne čekajmo jer ćemo izgubiti. Ovo novo užurbano multitasking vreme to traži od nas!

Naravno, moramo da budemo spremni na neprijatnosti koje su sastavni deo života. Ali, to je upravo podstrek da nešto učinimo i eliminišemo neuspeh. Znači, opet akcija, i kada je dobro i kada je loše. Kaže se „Kada ti život dodeli limun, napravi od njega limunadu.“ Iskoristimo sve i preokrenimo u našu korist. Tada ćemo osetiti moć i snagu za nove pobede u životu. Iz začaranog kruga samo sami sebe možemo da izvučemo i krenemo dalje.

Sreća je tu, samo treba krenuti prema njoj i dohvatiti je i ne puštati je. Uživati u njoj do maksimuma. Treba znati podeliti je sa drugima i nesebično je darivati. Nećemo tako izgubiti deliće svoje sreće i uspeha. Ona će se umnožavati i vraćati nam se udvostručena.

„Sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da…“. Ostavimo ovu divnu izreku za retke trenutke samoće, kada smo u prirodi okruženi zelenilom, kada nam ptičice pevaju, a vetar mrsi kosu. Ostavimo ih za onaj jedan dan kada uspemo da se izvučemo iz grada i kada poželimo da komunikaciju sa ljudima zamenimo za tihi razgovor sa prirodom, cvećem i drvećem, kada poželimo da nam ptičica bude drug, a hladan izvor osveženje. Kada nam sunce podari svoju toplinu i obasja lice. Za prirodu moramo da nađemo vremena. Jer taj jedan dan proveden u druženju sa prirodom daće nam snage, razbistriće nam um, podariće nam želju za životom i druženjem sa ljudima još više. A onda, nazad u metropolu, gde se sve brzo i zahuktalo dešava, gde je život trenutak, gde su ljudi na svakom koraku, nazad u naše prirodno okruženje gde smo navikli da živimo i gde smo naučili da se snalazimo. Moramo da znamo gde pripadamo  i gde nas očekuje ta sreća koju treba samo zgrabiti i živeti!

I tako krenimo u nezaboravnu 2019. godinu koja obećava pregršt dobrih dešavanja , sreće i uspeha ali samo za one koji to prepoznaju i iskoriste. I ne zaboravimo na zahvalnost na svemu što imamo i što nam je pruženo. Zahvalnost ide pod ruku sa srećom i čini nas boljim i plemenitijim.

ZAŠTO SMO PUNAČKE

(Moj omiljeni humorom začinjeni članak iz davnih dana kada sam i ja bila sa sličnim problemom)

                Debljina nije nikakv greh. Ali je gora od prokletstva od koga neki ne mogu da pobegnu.

            Niko od debelih nije ni svestan zašto previše jedu niti kada je to počelo. A pretvorilo se u opsesivne šeme ponašanja, kao kada natrpamo toliko hrane u usta dovoljno da se nahrani šestočlana porodica. Kladile ste se da možete da oslabite i uspelo vam je, no to ništa nije promenilo postavši mršavija jer ste vrlo brzo povratile svoju „izgubljenu kilažu“. Jo-jo efekat, po ko zna koji put.

            Hrana je povezana sa svojevrsnim čašćenjem same sebe i tome pribegavate kad god se osećate neraspoloženo. Ništa nema takvo terapeutsko dejstvo kao kada se dobro najedete. Seks je u redu, ali nije tako pristupačan kao pola čokolade.

            Verovatno se i ne sećate kada ste počele da jedete preterano. Možda ste želele da se razlikujete od drugih, tako da ne budete jedna iz gomile. A to je verovatno sve potisnuto duboko u vašu psihu. I sada više i nije važno kada ste uspostavile šemu prežderavanja koja će teško moći da se promeni .

            Možda ste počele da jedete previše kada ste dobile mlađeg brata ili sestru, ili ste imali dominantnu majku. Ili, potičete iz porodice u kojoj se emocije izražavaju putem hrane. I, naravno šta vam je donosili veću sreću nego kada se častite i gostite čokoladom i brdom slatkiša – što više kalorija, to bolje, serotonin raste.

            Debljina od vas stvara usamljenu osobu, punu kompleksa, često sa posebnim afinitetima. Ljudi koji vas okružuju često bivaju oni pogrešni, pa kada se te razne veze raspadnu, osećate se povređenom i iznevereno. Iako se kaže da su debeli ljudi vesele naravi.

            Mladići sa kojima se debele devojke zabavljaju su često loši momci. A ako i postanu vaši muževi, ohrabruju vas u jelu, jer su tako sigurni da ih nećete varati ili pobeći sa najboljim prijateljem. Pa tako život izgleda jednostavnije bez zaljubljivanja i odljubljivanja i svih onih osećanja ushićenja i razočarenja.

            Kada imate tri kilograma više no što je vaša idealna težina, to je za vas drama. Odeća vam ne pristaje i osećate se ružnom. Ali kada se ugojite trideset kilograma, naučite da to i nije više važno. Naučite kako da preživite i razradite genijalne mehanizme ponašanja. Nikada se ne ogledate u ogledalu koje prikazuje celu figuru, a posebno ne gola. Važno je da kupujete garderobu „za mršave“ i za „debele“ tako da vam uvek nešto dobro stoji – čak iako je to samo par elastičnih helanki sa tunikom koja skriva većinu vaših grehova. Čak nalazite i takve brusove koji smanjuju vaše grudi raspoređujući ih ispod pazuha.

            Zavaravate se da se gojite samo ako vas ljudi gledaju kako proždirete hranu, zato na javnom mestu prebirate po tanjiru, dok se kod kuće na miru najedete do mile volje. Vagu nameštate tako da igla pokazuje manje od nule. Razvijete prefinjen smisao za humor i listu provaljivih izvinjenja za vašu opsesiju. Izbegavate odlaske na plažu, u avionu uvek sedite u sedištu do prolaza, jer bilo bi nedostojanstveno da smestite ruke preko kipućeg sala u srednjem sedištu, ili pak da vaša telesina bude sabijena kraj prozora. Ponižavajuće i bez komentara.

            U većini slučajeva se pretvarate. Pravite se da vam nije važno što ne možete da kupite lepu odeću i veš a i kupaći kostim iz dva dela, ne daj bože još bikini. Pravite se da vam nije stalo što ste Gargantua i igrate igru kao na primer „ima li ovde deblje osobe od mene“ kada idete u kupovinu. Ako ne nađete takvu, ubedite sebe da ste lepši, pametniji i mlađi od neke mršavice i da u životu ima i gorih stvari. A debljina se i dalje taloži.

            Odane žderonje ne prestaju da jedu kada su site. To nema nikakve veze sa glađu; to je zavisnost; nezamislivo je da pojedete samo par kockica čokolade ili nekoliko keksića.

            Pa kako da prestanete? Jedini način i razlog da oslabite je da to SAME zaista želite a ne zbog nekoga ili nečega. Važno je da prepoznate da imate problem, da ga prihvatite i otpustite tako što ćete ga same rešiti. U početku je to osećaj krivice i straha i ljutnje; kada se pogledate propisno shvatićete da i niste tako loše kao što ste mislile. Ali najvažnije što treba da znate je da je prekomerno jedenje bolest – nedostatak prihvatanja života i sebe sa lakoćom. JESTI PREVIŠE ILI NE – izbor je na vama!

************

Čitajući ovo što sam davno pisala ne mogu da verujem da sada kada opet nosim bikini, zakopčam visoke čizme preko pantalona, potrčim, pogledam se u ogledalu cela pa i gola, slobodno stajem na vagu, jedem zdravo sa promenjenim navikama u ishrani i bez osećaja gladi, da sam nekada makar delimično prolazila kroz te razne faze. A najveća blamaža je bila kada su mi uredno ustupali mesto u prevozu zbog stomaka. Nažalost, sada to više nije slučaj, čak obrnuto. Bez tolikih davnih kila i bez ožderavanja ja sam sad jedna srećna, ispunjena i mladolika osoba, živi dokaz da je to izvodljivo samo se ne dešava preko noći.

VELIKE LJUBAVI KAKO JE NAPOLEON VOLEO ŽOZEFINU

Da je Napoleon Bonaparta bio veliki vojskovođa i jedan od najvećih svetskih osvajača, opšte je poznato, ali je malo onih koji znaju da je on bio izuzetno nežan muž i ljubavnik…

            Godine 1797. Napoleon Bonaparta još uvek nije car, ali je zato čuveni general. Ovo je godina njegovog venčanja sa Žozefinom da Boarne, privlačnom i zavodljivom udovicom koja je svakako najviše uzdrmala srce velikog vojskovođe. Samo nekoliko dana posle venčanja, Bonaparta je prisiljen da na određeno vreme napusti svoju dragu, kako bi preuzeo komandu nad vojskom u Italiji.

            Daleko do žene koju obožava, on se dosađuje i brine. Žozefina ima toliko obožavalaca. Hirovita je i prevrtljiva. Voli li ga dovoljno? Hoće li mu ostati verna? Samo dvadeset dana posle venčanja Napoleon otkriva pakao ljubomore Svakog dana, voljenoj ženi piše duga i nežna pisma iz Nice:

            „Voljena moja,

Svaki moj dan ispunjen je ljubavlju prema tebi. Ne prođe ni jedna noć, a da te ne grlim u svom naručju. Nisam popio nijednu šolju čaja a da nisam prokleo slavu i ambiciju koje me drže daleko od tebe, dušo moja…Obožavam te, Žozefino, jedina si u mom srcu, jedina u mojoj duši. Sve moje misli su tebi namenjene…Ako usred noći ustajem da bih radio, to je samo zato, da bih se tebi, slatka moja, vratio što pre…Ipak, u tvojim pismima od 23. i 26. Obraćaš mi se sa Vi! Vi! O, kako si mogla napisati takvo pismo? Kako je samo hladno! A onda između 23. i 26. su puna tri dana: šta si radila kad nisi pisala svom mužu? A, mila moja to „Vi“ i ta tri dana, bacaju me u očaj. Neka je proklet onaj koji je tome uzrok! Vi! Vi! Šta će biti kad prođe još petnaest dana? Toliko sam tužan, moje srce je tvoj rob, a sumnje me moje strašno plaše! Voliš li me manje? Jesi li se već „utešila“? Hoće li doći dan da me više nećeš voleti ? Reci mi to: bar da se na vreme pripremim na nesreću koja me čeka…Zbogom ženo, srećo, nado, brigo moja, dušo moja…Ne tražim ti večnu ljubav, niti vernost, već istinu i iskrenost bez granica. Dan kada mi budeš rekla: „Volim te manje“ biće poslednji dan moje sreće ili, ko zna, možda i zadnji dan moga života. Žozefina, seti se šta sam ti rekao: priroda mi je dala čvrst i odlučan karakter. Ali za tebe, moje je srce mekše od pamuka. Zauvek ću biti samo tvoj, uprkos sumnjama koje me čine nesrećnim…Zbogom, i ako me već voliš manje, to znači da me nikada nećeš ni voleti…“ Nica, 1797.

*******

Ova godina mi je protekla u znaku Francuske, naročito Nice, te će još dosta mojih postova odisati duhom Francuske ali raznih tematika. A kako ne bi kada je to zemlja toliko bogata istorijom, kulturom, najraznovrsnijim pejzažima, parfemima, vinom i gastronomijom a i lepotom da privlači kao magnetom. A posebno jezik ljubavi koji svako razume i koji je pokretačka snaga svim velikim dostignućima i velikih i malih ljudi.

Da li iko više piše ovako divne reči ljubavi?