Da je Napoleon
Bonaparta bio veliki vojskovođa i jedan od najvećih svetskih osvajača, opšte je
poznato, ali je malo onih koji znaju da je on bio izuzetno nežan muž i
ljubavnik…
Godine
1797. Napoleon Bonaparta još uvek nije car, ali je zato čuveni general. Ovo je
godina njegovog venčanja sa Žozefinom da Boarne, privlačnom i zavodljivom
udovicom koja je svakako najviše uzdrmala srce velikog vojskovođe. Samo
nekoliko dana posle venčanja, Bonaparta je prisiljen da na određeno vreme
napusti svoju dragu, kako bi preuzeo komandu nad vojskom u Italiji.
„Voljena moja,
Svaki moj dan ispunjen je ljubavlju prema tebi. Ne prođe ni jedna noć, a da te ne grlim u svom naručju. Nisam popio nijednu šolju čaja a da nisam prokleo slavu i ambiciju koje me drže daleko od tebe, dušo moja…Obožavam te, Žozefino, jedina si u mom srcu, jedina u mojoj duši. Sve moje misli su tebi namenjene…Ako usred noći ustajem da bih radio, to je samo zato, da bih se tebi, slatka moja, vratio što pre…Ipak, u tvojim pismima od 23. i 26. Obraćaš mi se sa Vi! Vi! O, kako si mogla napisati takvo pismo? Kako je samo hladno! A onda između 23. i 26. su puna tri dana: šta si radila kad nisi pisala svom mužu? A, mila moja to „Vi“ i ta tri dana, bacaju me u očaj. Neka je proklet onaj koji je tome uzrok! Vi! Vi! Šta će biti kad prođe još petnaest dana? Toliko sam tužan, moje srce je tvoj rob, a sumnje me moje strašno plaše! Voliš li me manje? Jesi li se već „utešila“? Hoće li doći dan da me više nećeš voleti ? Reci mi to: bar da se na vreme pripremim na nesreću koja me čeka…Zbogom ženo, srećo, nado, brigo moja, dušo moja…Ne tražim ti večnu ljubav, niti vernost, već istinu i iskrenost bez granica. Dan kada mi budeš rekla: „Volim te manje“ biće poslednji dan moje sreće ili, ko zna, možda i zadnji dan moga života. Žozefina, seti se šta sam ti rekao: priroda mi je dala čvrst i odlučan karakter. Ali za tebe, moje je srce mekše od pamuka. Zauvek ću biti samo tvoj, uprkos sumnjama koje me čine nesrećnim…Zbogom, i ako me već voliš manje, to znači da me nikada nećeš ni voleti…“ Nica, 1797.
*******
Ova godina mi je protekla u znaku
Francuske, naročito Nice, te će još dosta mojih postova odisati duhom Francuske
ali raznih tematika. A kako ne bi kada je to zemlja toliko bogata istorijom,
kulturom, najraznovrsnijim pejzažima, parfemima, vinom i gastronomijom a i
lepotom da privlači kao magnetom. A posebno jezik ljubavi koji svako razume i
koji je pokretačka snaga svim velikim dostignućima i velikih i malih ljudi.
Da li iko više piše ovako divne reči ljubavi?
No comments:
Post a Comment