SREĆA JE LEPA SAMO DOK SE ČEKA

IPAK, MOŽDA KO ČEKA TAJ IZGUBI!

To su nova pravila igre. To je novo ponašanje, primerenije nama samima i svetu u kome živimo.

Danas se živi jako brzo. U toku dana sretnete pedesetak poznatih ljudi, što u kući, komšiluku, na ulici, prodavnici, radnom mestu, u posetama, kafićima, restoranima. Mobilni telefon neprestano zvoni ili vibrira. Mnoštvo poruka, poziva, postova na FB, Instagramu, Twitteru i silnom mnoštvu društvenih mreža. Vi zovete i postujete i privatno i poslovno. Naravno da je broj ljudi sa kojima stupate u kontakt različit u zavisnosti od vašeg zanimanja. Posao lekara je takav da on sreće mnogo novih ljudi , svoje pacijente, njihove rođake i prijatelje. Posao novinara – brojni razgovori sa poznatim i nepoznatim. Posao radnika u fabrici, čistača na ulici, frizera, kozmetičarke. U stvari svi poslovi vezani za grad i kontakte sa ljudima donose mnogo novoga, mnogo susreta i raznih kontakata. Jedino se na selu svi znaju. Mogućnosti da susretnete nekog novog je veoma mala. Grad donosi mnogo više. Grad je uvek u žurbi. On ne dozvoljava čekanje. On ne oprašta propuštene prilike. On svaki dan nesebično daje mnogo novih šansi. Na vama je da ih iskoristite.

Ako samo rutinski obavljate posao, nezainteresovani za lica oko sebe, kući dolazite umorni, ne želeći nikoga da pozovete u posetu a i čak vam je mrsko da odete negde u posetu i samo gledate tv program i čekate novi dan koji će biti isti kao prethodni. A gde je želja da nešto promenite, volja da se nešto uradi, akcija i pokret? Nema čekanja, život prolazi a izgubljene šanse se ne vraćaju. Nipošto ne dozvoliti da se to dešava. Treba učiniti nešto za sebe i za druge.

„Sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da…“ (Desanka Maksimović). Ah, kako to lepo i romantično zvuči! Ali, nekako sporo i rastegnuto. Kao da takvu sreću polako, ali sigurno gazi vreme. Ovo novo vreme, ovi novi ljudi, ovaj novi život. „Ko čeka, taj izgubi“. To je novo pravilo sadašnjeg trenutka i ljudi. „Ako nešto želiš, ne čekaj, izgubićeš!“ već će se naći neko drugi ko će tvoju sreću prigrabiti. Mnogo je ljudi, mnogo susreta, mnogo prilika. Svi smo mi kovači svoje sreće. Onako kako je iskujemo, tako će nam biti.

Uradimo nešto novo i prijatno i sebi i drugima. Podarimo svima osmeh. To nije teško, a ljudima mnogo znači. Svi ćemo se osećati prijatnije. Nemojte da ćutite. Pričajte sa što više ljudi. Komunikacija je osnov svega. Ljudi se razlikuju od životinja po tome što mogu da govore i da se smeju – to je stara (naučna) istina. Iskoristimo je! Ne odbijajmo stara prijateljstva i nova poznanstva. Družimo se sa ljudima. Nikako nemojmo ostajati sami. U društvu je sve lepše. A tek kada se stvara novo prijateljstvo ili rodi nova ljubav! Pa ima li šta lepše? Koliko uložimo, toliko ćemo i dobiti. Neka nas mali neuspesi, sitne greške i nepredviđene okolnosti ne obeshrabre. Sve je to za ljude. To daje novi izazov i lepotu životu. Prepreke treba shvatiti kao podstrek i veću snagu za nešto novo. „Najjača sam kada su mi šanse najmanje“ ! – zar to ne deluje tako snažno i moćno u najtežim trenucima. Budimo takvi! Neka nam život bude neprekidna akcija. Samo tako ćemo i dobiti nešto. Ne čekajmo jer ćemo izgubiti. Ovo novo užurbano multitasking vreme to traži od nas!

Naravno, moramo da budemo spremni na neprijatnosti koje su sastavni deo života. Ali, to je upravo podstrek da nešto učinimo i eliminišemo neuspeh. Znači, opet akcija, i kada je dobro i kada je loše. Kaže se „Kada ti život dodeli limun, napravi od njega limunadu.“ Iskoristimo sve i preokrenimo u našu korist. Tada ćemo osetiti moć i snagu za nove pobede u životu. Iz začaranog kruga samo sami sebe možemo da izvučemo i krenemo dalje.

Sreća je tu, samo treba krenuti prema njoj i dohvatiti je i ne puštati je. Uživati u njoj do maksimuma. Treba znati podeliti je sa drugima i nesebično je darivati. Nećemo tako izgubiti deliće svoje sreće i uspeha. Ona će se umnožavati i vraćati nam se udvostručena.

„Sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da…“. Ostavimo ovu divnu izreku za retke trenutke samoće, kada smo u prirodi okruženi zelenilom, kada nam ptičice pevaju, a vetar mrsi kosu. Ostavimo ih za onaj jedan dan kada uspemo da se izvučemo iz grada i kada poželimo da komunikaciju sa ljudima zamenimo za tihi razgovor sa prirodom, cvećem i drvećem, kada poželimo da nam ptičica bude drug, a hladan izvor osveženje. Kada nam sunce podari svoju toplinu i obasja lice. Za prirodu moramo da nađemo vremena. Jer taj jedan dan proveden u druženju sa prirodom daće nam snage, razbistriće nam um, podariće nam želju za životom i druženjem sa ljudima još više. A onda, nazad u metropolu, gde se sve brzo i zahuktalo dešava, gde je život trenutak, gde su ljudi na svakom koraku, nazad u naše prirodno okruženje gde smo navikli da živimo i gde smo naučili da se snalazimo. Moramo da znamo gde pripadamo  i gde nas očekuje ta sreća koju treba samo zgrabiti i živeti!

I tako krenimo u nezaboravnu 2019. godinu koja obećava pregršt dobrih dešavanja , sreće i uspeha ali samo za one koji to prepoznaju i iskoriste. I ne zaboravimo na zahvalnost na svemu što imamo i što nam je pruženo. Zahvalnost ide pod ruku sa srećom i čini nas boljim i plemenitijim.

ZAŠTO SMO PUNAČKE

(Moj omiljeni humorom začinjeni članak iz davnih dana kada sam i ja bila sa sličnim problemom)

                Debljina nije nikakv greh. Ali je gora od prokletstva od koga neki ne mogu da pobegnu.

            Niko od debelih nije ni svestan zašto previše jedu niti kada je to počelo. A pretvorilo se u opsesivne šeme ponašanja, kao kada natrpamo toliko hrane u usta dovoljno da se nahrani šestočlana porodica. Kladile ste se da možete da oslabite i uspelo vam je, no to ništa nije promenilo postavši mršavija jer ste vrlo brzo povratile svoju „izgubljenu kilažu“. Jo-jo efekat, po ko zna koji put.

            Hrana je povezana sa svojevrsnim čašćenjem same sebe i tome pribegavate kad god se osećate neraspoloženo. Ništa nema takvo terapeutsko dejstvo kao kada se dobro najedete. Seks je u redu, ali nije tako pristupačan kao pola čokolade.

            Verovatno se i ne sećate kada ste počele da jedete preterano. Možda ste želele da se razlikujete od drugih, tako da ne budete jedna iz gomile. A to je verovatno sve potisnuto duboko u vašu psihu. I sada više i nije važno kada ste uspostavile šemu prežderavanja koja će teško moći da se promeni .

            Možda ste počele da jedete previše kada ste dobile mlađeg brata ili sestru, ili ste imali dominantnu majku. Ili, potičete iz porodice u kojoj se emocije izražavaju putem hrane. I, naravno šta vam je donosili veću sreću nego kada se častite i gostite čokoladom i brdom slatkiša – što više kalorija, to bolje, serotonin raste.

            Debljina od vas stvara usamljenu osobu, punu kompleksa, često sa posebnim afinitetima. Ljudi koji vas okružuju često bivaju oni pogrešni, pa kada se te razne veze raspadnu, osećate se povređenom i iznevereno. Iako se kaže da su debeli ljudi vesele naravi.

            Mladići sa kojima se debele devojke zabavljaju su često loši momci. A ako i postanu vaši muževi, ohrabruju vas u jelu, jer su tako sigurni da ih nećete varati ili pobeći sa najboljim prijateljem. Pa tako život izgleda jednostavnije bez zaljubljivanja i odljubljivanja i svih onih osećanja ushićenja i razočarenja.

            Kada imate tri kilograma više no što je vaša idealna težina, to je za vas drama. Odeća vam ne pristaje i osećate se ružnom. Ali kada se ugojite trideset kilograma, naučite da to i nije više važno. Naučite kako da preživite i razradite genijalne mehanizme ponašanja. Nikada se ne ogledate u ogledalu koje prikazuje celu figuru, a posebno ne gola. Važno je da kupujete garderobu „za mršave“ i za „debele“ tako da vam uvek nešto dobro stoji – čak iako je to samo par elastičnih helanki sa tunikom koja skriva većinu vaših grehova. Čak nalazite i takve brusove koji smanjuju vaše grudi raspoređujući ih ispod pazuha.

            Zavaravate se da se gojite samo ako vas ljudi gledaju kako proždirete hranu, zato na javnom mestu prebirate po tanjiru, dok se kod kuće na miru najedete do mile volje. Vagu nameštate tako da igla pokazuje manje od nule. Razvijete prefinjen smisao za humor i listu provaljivih izvinjenja za vašu opsesiju. Izbegavate odlaske na plažu, u avionu uvek sedite u sedištu do prolaza, jer bilo bi nedostojanstveno da smestite ruke preko kipućeg sala u srednjem sedištu, ili pak da vaša telesina bude sabijena kraj prozora. Ponižavajuće i bez komentara.

            U većini slučajeva se pretvarate. Pravite se da vam nije važno što ne možete da kupite lepu odeću i veš a i kupaći kostim iz dva dela, ne daj bože još bikini. Pravite se da vam nije stalo što ste Gargantua i igrate igru kao na primer „ima li ovde deblje osobe od mene“ kada idete u kupovinu. Ako ne nađete takvu, ubedite sebe da ste lepši, pametniji i mlađi od neke mršavice i da u životu ima i gorih stvari. A debljina se i dalje taloži.

            Odane žderonje ne prestaju da jedu kada su site. To nema nikakve veze sa glađu; to je zavisnost; nezamislivo je da pojedete samo par kockica čokolade ili nekoliko keksića.

            Pa kako da prestanete? Jedini način i razlog da oslabite je da to SAME zaista želite a ne zbog nekoga ili nečega. Važno je da prepoznate da imate problem, da ga prihvatite i otpustite tako što ćete ga same rešiti. U početku je to osećaj krivice i straha i ljutnje; kada se pogledate propisno shvatićete da i niste tako loše kao što ste mislile. Ali najvažnije što treba da znate je da je prekomerno jedenje bolest – nedostatak prihvatanja života i sebe sa lakoćom. JESTI PREVIŠE ILI NE – izbor je na vama!

************

Čitajući ovo što sam davno pisala ne mogu da verujem da sada kada opet nosim bikini, zakopčam visoke čizme preko pantalona, potrčim, pogledam se u ogledalu cela pa i gola, slobodno stajem na vagu, jedem zdravo sa promenjenim navikama u ishrani i bez osećaja gladi, da sam nekada makar delimično prolazila kroz te razne faze. A najveća blamaža je bila kada su mi uredno ustupali mesto u prevozu zbog stomaka. Nažalost, sada to više nije slučaj, čak obrnuto. Bez tolikih davnih kila i bez ožderavanja ja sam sad jedna srećna, ispunjena i mladolika osoba, živi dokaz da je to izvodljivo samo se ne dešava preko noći.

VELIKE LJUBAVI KAKO JE NAPOLEON VOLEO ŽOZEFINU

Da je Napoleon Bonaparta bio veliki vojskovođa i jedan od najvećih svetskih osvajača, opšte je poznato, ali je malo onih koji znaju da je on bio izuzetno nežan muž i ljubavnik…

            Godine 1797. Napoleon Bonaparta još uvek nije car, ali je zato čuveni general. Ovo je godina njegovog venčanja sa Žozefinom da Boarne, privlačnom i zavodljivom udovicom koja je svakako najviše uzdrmala srce velikog vojskovođe. Samo nekoliko dana posle venčanja, Bonaparta je prisiljen da na određeno vreme napusti svoju dragu, kako bi preuzeo komandu nad vojskom u Italiji.

            Daleko do žene koju obožava, on se dosađuje i brine. Žozefina ima toliko obožavalaca. Hirovita je i prevrtljiva. Voli li ga dovoljno? Hoće li mu ostati verna? Samo dvadeset dana posle venčanja Napoleon otkriva pakao ljubomore Svakog dana, voljenoj ženi piše duga i nežna pisma iz Nice:

            „Voljena moja,

Svaki moj dan ispunjen je ljubavlju prema tebi. Ne prođe ni jedna noć, a da te ne grlim u svom naručju. Nisam popio nijednu šolju čaja a da nisam prokleo slavu i ambiciju koje me drže daleko od tebe, dušo moja…Obožavam te, Žozefino, jedina si u mom srcu, jedina u mojoj duši. Sve moje misli su tebi namenjene…Ako usred noći ustajem da bih radio, to je samo zato, da bih se tebi, slatka moja, vratio što pre…Ipak, u tvojim pismima od 23. i 26. Obraćaš mi se sa Vi! Vi! O, kako si mogla napisati takvo pismo? Kako je samo hladno! A onda između 23. i 26. su puna tri dana: šta si radila kad nisi pisala svom mužu? A, mila moja to „Vi“ i ta tri dana, bacaju me u očaj. Neka je proklet onaj koji je tome uzrok! Vi! Vi! Šta će biti kad prođe još petnaest dana? Toliko sam tužan, moje srce je tvoj rob, a sumnje me moje strašno plaše! Voliš li me manje? Jesi li se već „utešila“? Hoće li doći dan da me više nećeš voleti ? Reci mi to: bar da se na vreme pripremim na nesreću koja me čeka…Zbogom ženo, srećo, nado, brigo moja, dušo moja…Ne tražim ti večnu ljubav, niti vernost, već istinu i iskrenost bez granica. Dan kada mi budeš rekla: „Volim te manje“ biće poslednji dan moje sreće ili, ko zna, možda i zadnji dan moga života. Žozefina, seti se šta sam ti rekao: priroda mi je dala čvrst i odlučan karakter. Ali za tebe, moje je srce mekše od pamuka. Zauvek ću biti samo tvoj, uprkos sumnjama koje me čine nesrećnim…Zbogom, i ako me već voliš manje, to znači da me nikada nećeš ni voleti…“ Nica, 1797.

*******

Ova godina mi je protekla u znaku Francuske, naročito Nice, te će još dosta mojih postova odisati duhom Francuske ali raznih tematika. A kako ne bi kada je to zemlja toliko bogata istorijom, kulturom, najraznovrsnijim pejzažima, parfemima, vinom i gastronomijom a i lepotom da privlači kao magnetom. A posebno jezik ljubavi koji svako razume i koji je pokretačka snaga svim velikim dostignućima i velikih i malih ljudi.

Da li iko više piše ovako divne reči ljubavi?

NEOČEKIVANI SPOMENAR I NEOČEKIVANE USPOMENE

Listajući prastare primerke časopisa ANA iz prošlog veka dok sam pisala za taj časopis nostalgično se sećam uzbuđenja pred izlazak svakog broja iščekujući da vidim koliko i koji od mojih članaka su objavljeni.

I večeras, da ne budem više horderka i da pokušam da bacim sve što nema upotrebnu vrednost, naiđoh na reklamu svoje prve prevedene i objavljene knjige sa engleskog na srpski „Dnevnik buduće mame“ autorke Trejsi Hočner , u izdanju „DRAGANIĆ“ izdavačke agencije , a to beše davne 1993 godine. Moram sa svojim vernim pratiocima da podelim tu reklamu.

„ Nedavno se u izdanju izdavačke agencije „Draganić“ pojavila jedna nova i sasvim neobična knjiga. „Dnevnik buduće mame“ je i priručnik i dnevnik. U okviru stranica ove knjige buduća mama će zabeležiti svoja razmišljanja, nade i snove o novom životu koji se u njoj razvija i raste. Ovde buduća mama može da istražuje svoja najdublja osećanja, svoje nade i strahove. Ona može da zabeleži sve: od emotivnih reakcija na materinstvo i menjanja odnosa sa partnerom  i drugim bliskim osobama, do važnih medicinskih podataka i mogućih imena za bebu.

Jednoga dana ovaj dnevnik – koji je njen lični pratilac tokom dugih meseci iščekivanja – mama može da čita i podeli sa svojim doraslim detetom kao sećanje na početak jednog veoma posebnog života. „Dnevnik buduće mame“ je bogato ilustrovan, pa tako i slikom i rečju pruža podatke o razvoju i rastu bebe iz nedelje u nedelju, odgovara na pitanja koja se nameću u ovom dobu, ali je istovremeno i trajan podsetnik na jedinstveno doba u životu svake majke“.

Ne znam da li je ta knjiga još uvek dostupna li moj primerak te prevedena knjige je poklonjen mlađoj kćerki sa nadom da joj je pružio dovoljno radosti u iščekivanju svoje prve bebe.

No, to je bila moja prva beba u vodama prevodilaštva knjiga.