Lava Nova - nekadašnji Lava Bar

Za one retke koji nikada nisu čuli ili kročili ili pak uživali u ovom jedinstvenom urbanom kutku, Lava Nova se nalazi na adresi Kneza Miloša 77, nekada interno popularno nazvanom kanadskom sokačetu.

Nekada a i sada najlepša bašta u gradu koja je svojim barom, sa ukusom osmišljenim stolovima i stolicama, detaljima, cvećem i ambijentom podsećala kao da se nalazite u nekoj bašti grčke taverne u najluksuznijim letovalištima. Najbolji mojito koji sam pila se tu služi.

Lava je bila moje dugogodišnje utočište u pauzama sa posla u ambasadi, taj prijatno i sa ukusom skockani ambijent je bio i mesto privatnih a i poslovnih sastanaka. A svakog proleća nas je prijatno iznenadio novi imidž enterijera, sa toliko mašte i ukusa koje su prijatni domaćini osmišljavali da nam taj kutak učine još primamljivijim. Dok čekate svoje društvo pogled bludi po mnoštvu detalja na zidovima, raznobojnim jastucima, slikama, unikatnom osvetljenju  i čini se da svaki put otkrijete po neki novi. To nije samo bila moja baza predaha, svežine, zelenila i bekstva od relanosti bar za kratko, već i mnogim diplomatama i strancima. Kao da ste se iz urbane sredine izmestili u vanvremensku oazu prijatne i tople atmosfere, izuzetno ljubaznih i brižnih domaćina i poželeli da tu ostanete što duže.

Tu su se dešavale razne svirke počevši sa Tri frajle, razni eventi , proslave i druženja. I dalje je tako – šta poželite ljubazni domaćini će osmisliti zajedno sa vama.

Da ne pomislite da je to sve san i prošlost – ništa osim opet novog maestralno uređenog enterijera se nije promenilo – ali i jeste NOVO IME – LAVA NOVA. I sa raznim novinama.

Ono što možete da učinite za sebe je da odete i da se sami uverite. Tamo je život baš lep! I pod morati posetiti i doći opet i opet.

Jer ja to i dalje radim…I odlazim odatle tako ispunjena do sledećeg skorog dolaska.

Vidimo se u NOVOJ LAVI!!!

Prvi penzionerski dani zaborava nemaju

            Kao i prva ljubav, tako i prvi penzionerski dani zaborava nemaju. Taj osećaj bez pritiska i moranja, novo steče slobode, još neisprobane i ljubomorno čuvane, Sara je živela oprezno i štedljivo. Tog prvog jesenjeg sunčanog dana kada se omraženi zvuk budilnika nije oglasio Sara je dočekala ushićena i pomalo sa nevericom. „Ma ja sam sada bez obaveza, SLOBODNA, ceo svet je moj, a i vreme, ma samo nebo je granica“, razmišljala je Sara protežući se i nevoljno napuštajući još snene jutarnje trenutke. „Jaoj, pa već je devet sati!“ beše joj prva pomisao ali onda se licem razvukao osmeh kao u zadovoljno site mačke, „Ma nemam gde da žurim, od sada pa nadalje“ i rekavši to počastila se prvom penzionerskom kafom koju je dokono pila gledajući u televizor kao da ga prvi put vidi. „Zamisli šta sam sve pametno i edukativno propuštala tokom silnih prepodneva!“ pomisli Sara i odmah podeli svoje prve utiske sa Gabi i Danijelom, svojim dugogodišnjim prijateljicama. Odmah je pao i dogovor za prvu od mnogih kafica negde oko podneva, jer to beše pravo pristojno vreme kada se urbane penzionerke išetaju i druže.

            Bez obzira na nekoliko dana dosadnih i mučnih administrativnih radnji, čisto da se ne opusti mnogo, Sara je krenula u trošenje svog penzionerskog vremena na za nju najlepši i najispunjeniji način. Trebalo je postiti sve novootvorene a bogami i davno zaboravljene kafiće uz pomoć Gabi, Danijele i svih onih kojima taj provod beše blizak. Pravila se lista omiljenih mesta za druženje, Cafe Wien, Dolce, Lava bar, Aviator, Hyde Park, Coffee Room,  Muha Bar, Delfi kafe, Tri lepe …bašte, omiljeni Cafe&Factory sa usvojenim konobarom Nešom koji je uvek znao šta njih dve-tri piju. Pa i Dolcino gde je Sara susretala svoju bivšu koleginicu Elu, malo stariju penzionerku koja joj je još više dočaravala lepotu ovog novog životnog statusa. Lepota ispijanja raznih kafa se sastojala u opuštenom druženju, razmeni mišljenja, pravljenja planova, uzajamnog deljenja i lepih i manje ružnih događaja u životu onih drugih. Penzija, još dok ni rešenje nije stiglo, a kamoli taj zasluženi još uvek nepoznati iznos, se proslavljala u Franšu, kod Đorđa, Maderi, u Byblosu, Voulez-Vous, Maski, ali i u MekDonaldsu, kod Waltera, Čačanina, sve u zavisnosti od društva i raspoloživih sredstava ali i gastronomskih sklonosti sudionika. I sve se to odvijalo bez presije SATA i neodložnih obaveza, te su nekad njihovi supružnici morali da ih opominju zabrinuti da se nešto nije desilo. Sama pomisao da je to ono kako su oduvek želele da provode svoja podneva a nisu mogle je bila dovoljna satisfakcija.

            Ispijanje kafe i druženje je oduvek bio važan oblik društvene komunikacije gde su se rađale nove ideje, dela, začela čak i životna poznanstva, nova saznanja, novi pogledi na svet sklapali poslovi, pravili planovi i ko zna šta još skriveno. Tu je uvek postojala mogućnost da vidite nekoga koga već dugo prizivate i želite da sretnete, ali isto i locus gde svi koji vas traže mogu da vas pronađu – dovoljan je samo jedna poziv telefonom. Ipak, prvi penzionerski dani nisu samo bili začinjeni kofeinom ili sokom od pomorandže.

            Sunčanim danima Sara je ponovo otkrivala čari šetnje kalemegdanskom tvrđavom, Topčiderskim parkom, Adom Ciganlijom, novobeogradskim kejovima, novoizgrađenim kejom ispod Kalemedgdana, Tašmajdanom, čak i Avalom, sama ili u društvu Ele ili Gabi. Uz šetnju i uživanje u poznim zracima sunca, vodili su se razni umni razgovori, filozofiralo, evocirale uspomene sa nezaboravnih putovanja, ali i bizarni razgovori na temu šta danas kuvati ili jesti, gde i šta povoljno kupiti. Potpuno drugim očima je upijala viste koje su se pružale sa Kalemegdana, sasvim drukčije je sada mogla da opaža sve ono što je karakteristično za dati istorijski ili spomenik kulture, rekreativni deo grada. A tek otkrivši vožnju biciklom po Adi kao da joj se otvorio kofer pun čarolija dobrog raspoloženja, uživanja u lepotama jezerske vode koja promiče kraj nje, mirisu orlovih noktiju, suncu koje te greje po licu i vetriću koji ti mrsi kosu.

            „Da, ovo je život kakav mi trenutno prija“, zaključila bi Sara na kraju svakog tako lepo provedenog dana. I kao dete koje jedva uterate iz igre posle celog dana, umorno ali zadovoljno se vraćala kući gde je čekalo opet neko drugo ispunjenje.

            Postojala je tada samo jedna osoba, njena bivša koleginica Jelena, koja je i dalje sumnjičavo slušala, za nju tada, bajke o lepoti života urbane penzionerke. Jer to je bio samo početak tog novog životnog ciklusa koji je otvarao horizonte ka nepojmljivo puno drugih aktivnosti i ugođaja i dešavanja. Samo je bilo potrebno otkriti ih.

Maštanja buduće penzionerke

Sara je oduvek bila tipični „multitasking“ primerak ženskog roda. Još od studentskih dana je zarađivala džeparac u retko slobodno vreme podučavajući decu stranim jezicima, radiće u kopirnici velike arhitektonske firme, čuvajući leti decu po kampovima u Americi i pišući eseje svojim manje vrednim kolegama i koleginicama. Po završetku studija samo je umnožila svoje obaveze uz redovni radni odnos što je kulminiralo brakom i decom a još uz sijaset honorarnih poslova. Jer sve se moglo i moralo. Kao čarobnjak je sve postizala ta žena zmaj/oktopod bez trunke negodovanja, vođena dokazivanjem i ispunjavanjem čak i nerealnih rokova i zahteva. Tu negde u tome je polako gubila sebe.

            Nekako oko njenog velikog 50. Rođendana – „big fifty“ , odjednom se osvestila i pomislila kako ona kao brzi voz juri kroz stanice bez zaustavljanja a život prolazi mimo nje. Život se dešava a ona nije aktivni igrač već samo pasivni posmatrač i izvršitelj naloga. Počela je da zavidi ljudima a ponajviše free lance ili penzionisanim prijateljima  koji sede u kafićima, drugaricama koje šetaju pre podne dok ona juri sa sastanka na sastanak, onima koji uveče posećuju pozorišta, koncerte, odlaze na kasne večere, privatna druženja dok ona završava još jednu nabavku u povratku kući, traži parking pola sata, odmah uskače za kompjuter da završi još taj jedna poslić i da ugrabi malo sna jer sutra je novi dan, nova očekivanja od nje i novi tovar obaveza.

            I nekako neosetno počela je samo da mašta o tome kako i kada će moći da ode u zasluženu penziju. To joj je bila ideja vodilja tokom narednih deset i više multitasking godina, tešeći se dok se nepotrebno i dalje usavršavala u svom poslu a što joj nikada više neće koristiti. I ptice su već napamet znale njene planove i želje – jer osećala je da u njoj vri nova energija i snaga i da još puno toga treba da postigne ali ovoga puta kao „sama svoj gazda“

            Sarin entuzijazam vis-a-vis penzionisanja je samo rastao sa svakim novim prijateljem, što ženskim što muškim, koji su odlazili u penziju i koje je viđala samo na retkim pauzama i ispraćala sa: „Uskoro ću vam se i ja pridružiti, bez šale.“ Niko je baš nije shvatao ozbiljno. Ma gde radoholičarka Sara kakvu su svi poznavali da ne bude zaposlena po ceo dan? Misija nemoguća!

Gabi, njena „life coach“ ili učiteljica života i finansijska savetnica na prijateljskoj osnovi, već nekoliko godina srećni i zadovoljni korisnik tog zasluženog benefita joj je na retkim druženjima uz kafu savetovala da pokuša da živi nekoliko meseci kao da je već u penziji – što u finansijskom pogledu što u pogledu obaveza. Sara je belo gledala i slušala kao da joj govori na kineskom jeziku – ne znajući koliko je to bilo važna priprema za konačnu odluku. Jedino je pomerala po mesec, dva i tri, datum kada će saopštiti šefovima svoju odluku.

            Jelena, dugogodišnja koleginica kojoj je radno mesto i njen posao bilo jedina važna stvar i dešavanje u životu, uz naravno poveću zaradu, odvraćala je Saru govoreći: „ I kada prva čarolija te slobode mine, postaješ rob svoje porodice, da skuvaš na vreme, održavaš kuću, živiš njihove živote i imaš na pretek vremena sa kojim ne znaš šta ćeš.“ Da, to je bilo sa njene tačke gledišta ali ne i Sarine. Sara nije nikad bila pravi kućni tip, ovisnik o posvećenoj ulozi prave domaćice. Nije smela ni da joj prizna da ne zna ni dugme da zašije kako treba, a kamoli nešto složenije.

            „Ma ako budem baš toliko besposlena i bez ideja, smisliću kako moram po specijalni hleb da odem na drugu stranu grada, recimo blizu Kališa,“ reče joj Sara, i ne sluteći koliko će se to pokazati istinitim (čak odlazi u Kralja Petra po francuski baget). Ne zbog nemanja čime da ispuni vreme već zbog novo stečenih rituala i navika. Jer, penzionerski život podrazumeva rituale samo-ugađanja. Ta umetnost nije baš svakome dana.

            Tokom jednog od nezaboravnih letovanja na Grčkom ostrvu Milos koji je provela sa svojom prijateljicom Eleni, penzionisanom vaspitačicom, slušala je reči mudrosti i ovog puta ih dobro provlačila kroz svoje umne filtere. Eleni joj je iz svog iskustva savetovala da se nekoliko godina psihički priprema za tu divnu slobodu da je ne bi dočekala i doživela kao kaznu, kao odbacivanje pošto više nije nikome potrebna, kao period pred kraj života. „Vaša Visost (Your Majesty) će samo tako neprimetno preći i prihvatiti svoju novu odgovornost – gospodarenje svojim sopstvenim vremenom, a i životom“ – šalila se Eleni sa Sarom. „Nema više prebacivanje krivice na nekog drugog, od sada si ti „Your own master“. Kako to lepo zvuči kada Eleni to izgovori da Sari bi drago što će preuzeti takvu odgovornost prema sebi.

            I tako je jednog toplog leta, posle divnog letovanja provedenog na Siciliji, sazrela odluka „sada, ili nikada“ i ne mogavši dalje da se besciljno usavršava i trpi sve mlađe i umišljenije šefove, Sara je sastavila svoje pismo – obaveštavajući relevantne osobe na vrhu da pošto je ispunila sve uslove koje zakon propisuje, ona, Sara, kroz dva meseca prestaje da radi i stiče počasnu titulu penzionerke u poznoj mladosti, posle 35 neverovatnih radom ispunjenih godina. 

            I beše divan sunčani jesenji dan kada je Sara otišla u penziju sa osmehom na licu, sa buketima cveća u rukama a bome i poklonima od srca uručenim koje je jedva spakovala u svoja kola. I tako otpoče njena nova životna saga, avantura zvana penzionerski dani.

Kroki urbane penzionerke - u nastavcima

Autor fotografije zna se : Milanka Dimić

PENZIJA! Kako to gordo, veliko, neznano i daleko zvuči sve dok se ne približiš nekoj okrugloj životnoj cifri. Pa hajde da budemo realni ali i skromni – 50. rođendan mu dođe kao neka prekretnica, a tek 60. Ta gerijatrijski zvučna cifra u Japanu označava novi životni ciklus, početak ili prekretnicu kada sve ostavljaš za sobom i oslobođen tereta prošlosti, posedujući bogato životno iskustvo i mudrost, započinješ novu sagu istkanu znatiželjom, odlučnošću, poznavanjem sebe i svojih htenja i nezadrživom stremljenju ka svemu onome što te ispunjava. Ha, ako je za utehu ne zvuči uopšte loše biti matorac, a tek penzionerka i to još urbana intelektualka čiji moto glasi: „sada sam konačno postala isključivi gospodar svog vremena i života“.

No, nije jednostavno odjednom zbaciti okove poslušnosti, potčinjenosti i vođstva koje nas je pratilo od rođenja, kroz odrastanje, školovanje i radni vek. Uvek je postojao neki autoritet koji nam je usmeravao postupke, određivao kako provodimo svoje vreme i gospodario našim životom i stvorio svojevrsnu ovisnost koju niko nije preispitivao. Bilo da je reč o roditeljima, vaspitačici u vrtiću, učiteljici u nižim razredima osnovne škole, razrednom starešini u višim razredima osnovne škole i gimnazije, profesorima na fakultetu i na kraju šefovima i direktorima na radnom mestu – uvek je neko drugi mislio o tome kako ćemo provoditi svoje dane.  I odjednom bi SLOBODA, zasluženo stečena ali jako teška za sve one nepripremljene da sada same odlučuju kako će provoditi vreme i ispuniti ga na sebi svojstven način. Sve ono o čemu smo maštale godinama je na dohvat ruke, nema satnice i zvonjave alarma u gluvo doba ranog mračnog jutra, nema obaveza već jedno divno i beskrajno slobodno vreme koje samo treba sebično prihvatiti kao dar a ne kao odbacivanje od svih. I uživati u svakom trenutku, ispunjavati sve praznine u raznim znanjima i veštinama, umetnosti, književnosti, istoriji, turizmu, druženju i davanju sebe dragim i bliskim ljudima.

Možda sebe prepoznate na narednim stranama ovog posta koje vas zaposlene intelektualke  možda nasmeju ili pak nateraju da se zamislite – znajte PENZIJA je ostvarenje snova a ne bauk. Samo je treba umeti živeti, mudro i pažljivo  trošiti i ponosno uživati u tom divnom statusu.

Ovaj post je namenjen svim budućim urbanim penzionerkama ali i onim damama koje su nedavno stekle taj počasni status (liči pomalo kao reklama za neki novi parfem, no više je od toga). A nastaviće se...

Šareno, volim te šareno

Fotografija moje omiljene Milanke Dimić

Za mene je svaka sezona božanstveno šarenih boja ponekad i pomerenih, na šta god da se to odnosi, ona prava. I uživam u njoj kombinujući najneverovatnije boje i printove. I na meni to deluje sasvim skladno jer se vidi da moje biće ume da se prepusti tom raskošnom šarenilu i eksploziji boja i dezena. To sam ja, moja ličnost ljubitelja lepog a šarenog. 

Ne znam zašto ali uvek ću se uhvatiti za najšareniji komad bilo kog artikla jer u moru sivila života koji nas okružuje daje radost, vedrinu i oplemenjuje prostor ili naš imidž. To je kao da imate osećaj da ste videli najpoželjnije ukusan kolač koji biste odmah voleli da pojedete – to je predmet obožavanja, ili kao umetnički naslikano delo. Eksperimentisanje bojama, printovima i aksesoarima je prava umetnost i veoma me raduje kada moje prijateljice kažu da to samo na meni deluje primereno i da samo ja to mogu da ponesem. Pa tako unosim vedrinu u gradski prevoz, na ulici, u kafiću, na plaži a bogami ni zima nije bez tih šarenih eksperimenata. Pogotovu tada volim da šarenilom osvežim tmurne zimske dane. Da, da odaću vam i tajnu da mi je omiljeni brend tog šarenila Desigual. Njega kombinujem i sa drugim šarenim komadima na primer Etro, Prada,  Bluegirl ili čak i Benetton, ma nije važan brend već da se taj komad uklopi i ispriča moj utisak tog trenutka. Nekad taj moćan udar kolor-šok kombinacija bude baš vešto osmišljen. Neću se predati dokle god me to bude uveseljavalo.

Koncepcija i aranžiranje engleskog vrta mi je omiljena. Ako pogledate prirodu, koje god nemoguće kombinacije boja da stavite jednu pored druge to deluje harmonično. Tako i aranžiram svoj balkon i divim se kako naizgled nemoguće kombinacije odjednom dobiju svoj sklad i prijaju oku. Naročito tokom snežnih zimskih dana kada to šarenilo zimskog cveća da vedrinu toj belo-sivoj pozadini. Da sam slikarka ko zna kako bi se zvao taj pravac u umetnosti. I fotografijom uvek volim da uhvatim šareniš koje moje oko primeti i želi da prenese tu impresiju.

Šareno nije ovekovečeno samo u slikarstvu već i u arhitekturi postoje najšarenije zgrade na svetu. Verujem da je živeti u njima praznik za oči svaki dan, pogotovu kada se umorni vraćate svome domu i odjednom vas zaslepi i obraduje taj veličanstveni kolaž uklopljenih detalja i boja. One su luckaste, vesele i pravi ukras grada u kome se nalaze. Arhitekte i dizajneri su zaista bili inspirativni kada su pravili i uređivali ove objekte. Uživajte u njihovoj lepoti. 

A tek ovaj potpuno šarenoliki italijanski gradić...tu bi moje šareno, volim te šareno bilo neprimećeno.

Veličanstveni Pozitano

NESHA I GEISHA

Intrigantan naslov. I mene bi odmah naveo da pročitam šta se iza toga krije.

Čuvena sorta kafe Esmeralda Special Geisha, čije prženje i prodaju poznavaoci i ljubitelji kafe širom sveta, od Hong Konga i Singapura do Njujorka i Los Anđelesa, najavljuju mesecima unapred, stigla je u Srbiju. Zvanično najbolja i najskuplja kafa na svetu koja se u čuvenom Klatch Coffee Café-u u Los Anđelesu služi u privatnoj sobi za degustaciju, po ceni od neverovatnih 55$ za jednu dozu, od danas je dostupna ljubiteljima kafe u Srbiji. U Café&Factory, poslužena je prva doza jedinstvene sorte kafe Esmeralda Special Geisha u Beogradu koja se uzgaja na nadmorskoj visini od 1650 do 1800m, u dolini Boquete ušuškanoj odmah do vulkana Baru i nakon procesa obrade pakuje u vakuum pakovanja, a zatim u kutije. 

“Esmeralda Special Geisha je nešto zaista posebno. Ispijanjem jedne šoljice ove kafe o kojoj priča ceo svet, momentalno osetite karakteristične tonove breskve, kupine, jasmina i ostalih voćnih aroma, ona ima toliko specifičan i intenzivan ukus da će oduševiti čak i amatere u svetu kafe. Ponosni smo što je ovakav raritet stigao i u Srbiju”

kaže: Dejan Bošković, direktor Mlin Produkt i uvoznik kafe za Srbiju

Priprema Esmeralda Special Geisha kafe

Sorta kafe Geisha potiče iz Etiopije, ali prepoznatljivo poreklo kafe Esmeralda Special Geisha vezuje se za Panamu i čuvenu porodicu uzgajivača kafe Peterson. Sada već davne 2002. godine, Daniel Peterson se, nakon studija, vratio na porodičnu farmu La Esmeralda u Panami i preuzeo odgovornost za uzgoj kafe. Otkrio je da samo nekoliko biljaka (oko 3%), posebnog varijeteta Geisha, daje veću svežinu i kiselost u poređenju sa ostalom kafom na farmi, selektivno je brao kafu sa delova farme za koje je smatrao da su najbolji, a zatim isprobavao sve te kafe, birajući samo najbolje i mešajući ih u male lotove kao Esmeralda Special Geisha.

Zrna ove kafe ručno se skupljaju sa drveta Geisha, zatim se suše na betonu u suvom i prohladnom okruženju. Esmeralda Special Geisha je 2017. godine dostigla neverovatnu cenu od 601$ za 1 lb (453 g), prethodno osvojivši prestižno takmičenje za najbolje sorte kafa Best of Panama u kontinuitetu od 2004. do 2007. Godine. Njena cvetna aroma i kiselost, sa toliko svilenkastim i elegantnim ukusom i senzornim karakteristikama  koje nijedna druga kafa iz Centralne Amerike do tada nije imala, obezbedili su joj  rekordnu cenu za prodaju kafa na aukciji. 

Od sada, u ovoj jedinstvenoj kafi možete uživati u svim Café&Factory objektima u Beogradu.

A moj omiljeni „garcon“ Neša iz mog omiljenog  Cafe&Factory u Nevesinjskoj ulici koji mi uvek spremi najbolji moccaccino, čak i kada samo vidi da sam se smestila u bašti, koji uvek uz šarmantan osmeh proćaska i našali se, spremio mi je i poslužio nedavno ovaj vrhunsko gastronomski napitak po ceni koja baš i nije za pominjanje. Čisto blaženstvo i hedonizam, ukus koji ostaje (aftertaste) koji sam ljubomorno i dugo čuvala. Ali jednom se živi i Život je lep. Uz Neshu i Geishu.

A ovo je omiljeni i vredni Nesha

Da ne bude nesporazuma - moj omiljeni Moccacciono

Žena sa stilom

Nije lako biti žena sa stilom pogotovu ne u današnje vreme. Ona se ili takva rodi, bude odgajana u tom duhu ili uz malo truda sama to postigne. Žena sa stilom neguje nepretenciozan, ali savršen stil koji odslikava njenu ličnost, izdvaja je po tome i čini zapaženom. Ona je obrazovana i lepo vaspitana i to je osnov na kome počiva utisak koji ostavlja.

Ženu sa stilom ne čini samo moda pošto je ne prati slepo, poznaje sebe i samo je svoja i ne glumi prefinjenost. Njena jedinstvenost počiva na sitnim detaljima i prvo što primetite na njoj su oči koje su izražajne i neprimetno našminkane, potom negovane ruke i besprekorno održavana kosa koja odslikava njenu otmenost. Blistavi ten bez veštačkih i preteranih intervencija, osmeh kojim razoružala i pokazuje svoje divno negovane i održavane zube. Izbor odeće mora da bude odmeren i da odgovara datoj prilici, donji veš iako neprimetan mora da je funkcionalan i pastelnih boja tako da se u njemu dobro oseća. Miris njenog parfema koji kao prijatan trag ostavlja za sobom treba da je nenametljiv i onaj po kojem je prepoznatljiva. Ona sama kreira svoje modne trendove, često dajući prednost kvalitetu na račun kvantiteta. Rasprodaje koje za sobom povlače impulsivnu kupovinu su za nju nepoznanica jer kupuje namenski i pronalazi nepoznate a stilizovane nove brendove. Kombinuje dizajnerske komade sa onim najobičnijim i postiže vrhunski utisak gde god da se pojavi. Nikada ne pravi radikalne promene svog izgleda, već finese. „Bad hair day“  ne prihvata i to rešava vezivanjem kose u rep – jer već sutradan će ta kosa imati drugi imidž.

Žena sa stilom ume da pokaže svima da zaista jeste to. Jer pored izgleda i onoga što njeno unutrašnje biće ispoljava  ona poseduje samo svoja odabrana mesta gde neguje taj stil i koja ne menja. Vreme joj je dragoceno i zato ume da upravlja njime i organizuje ga do savršenstva. Dok se nalazi kod frizera, na poslu, u teretani, vozi bicikl ili preplivava jezero, ona ima svoje nevidljive i odane pomoćnike – koji su uvek tu da pomognu – jer ona voli i ceni sebe i ume da živi život sa stilom.

Kada je neki hitan event u pitanju tada joj omiljena frizerka dolazi na poziv i za čas čini čuda. Dok se rekreira, obavezno ostavi spremačicu da za to vreme pospremi životni prostor. Žena sa stilom ume da se snađe i u najvećoj saobraćajnoj gužvi, kada trči sa sastanka na sastanak ili jednostavno ceneći svoje vreme jer ima organizovan prevoz  i vozača koji je uvek tu za nju. Tako žena sa stilom ima savršeno organizovan stil života i ume da uživa u njemu. Takva zrači i pozitivnošću i time kao najstilizovaniji cvet u vrtu privlači interesantne i vredne poznavanja ljude i rado se odaziva njihovim pozivima na druženje. Poznajem nekoliko takvih žena i uživan u njima i tom samo njima svojstvenom stilu.

Autor fotografije zna se: Milanka Dimić

Salon DUNA – mesto gde se neguje lepota i stvara dobro raspoloženje – a u njemu ZLATA

DUNA, neobično ime skovano od početnih slova imena Zlatine dece, je mesto koje odiše lepotom i gde se osećate kao kraljica, odakle izađete ne mlađi ali podmlađeni i zadovoljni, puni pozitivne energije i kao da ste dobili vetar u leđa.

Taj divno osmišljen prostor kod Autokomade, moderno i esteski namešten i opremljen, ukusno osvetljen i sa umetničkim slikama i cvećem, a najpre promišljeno snabdeven najsavremenijom opremom za kozmetičke tretmane donosi vam osećaj ušuškanosti, spokojstva i profesionalnosti. Bilo da je to tretman lica, depilacija, masaža, pedikir, manikir ili profesionalno šminkanje – svaka od tih usluga je na zavidnom nivou .

No to možda možete da dobijete i na drugim mestima ali Zlatu nećete naći tamo. Školovana i profesionalna kozmetičarka koja redovno pohađa seminare radi usavršavanja, prati trendove i koristi najsavremenije i najbolje preparate uvek vas dočekuje sa osmehom i lepom rečju. Sve osim masaže Zlata predano radi sama. Zlata nije samo naša kozmetičarka, ona je na prvom mestu divan i plemenit čovek i prijatelj, neko ko sa vama priča, nasmeje vas, savetuje, ohrabri uz šoljicu biljnog čaja ili kafe. Ona čini da sve svoje brige ostavite tu, da sa njom podelite i srećne i tužne događaje i uvek poželite da se vratite što pre.

DUNA – jedinstveno prijatno mesto gde lepota pobeđuje, mesto gde ste rado dočekani i gde možete bar na kratko da zaboravite svakodnevicu i učinite nešto za sebe. Poklonite samo sebi nešto lepo i prijatno, iznenadićete se.

Zlatu poznajem više od 10 godina i svaki put se radujem susretu sa njom jer znam da će mi posvetiti svu svoju pažnju i umeće, posavetovati, pružiti idealan tretman i da ću odatle izaći preporođena.

DUNA = ZLATA

Tople preporuke od sveg srca.

ONO ŠTO STVARNO MRZIM…

Meni najlepši u godini juni mesec, sa mirisom rascvetale lipe, čiji se opojni dah uveče uvlači u dom kao neki nevidljivi posetilac. Pa umesto nekih filozofiranja, umnih gimnastika i ozbiljnih tema reših da vas ovog puta malo nasmejem. Zašto? Jer život je lep i pored toga što nas puno sitnica dovode do ludila svaki dan a koje baš nisu bile na spisku najpoželjnijih ishoda baš tog trenutka.

Spremni?

Mala lista onoga što mrzim i što čini da poželim da je neki drugi dan:

-          Kada mi neko pošalje posao koji odavno čekam, još dobro plaćen i počnem da ga radim , a onda ga otkaže;

-          Kada se aparat za fotokopiranje pokvari baš kada mi je najhitnije potreban;

-          Prepun inbox a treba da mi stigne životno važna poruka;

-          Alarme u kolima koji se uključuju u sred noći ispod mog prozora i onda svi psi lutalice zavijaju dok me potpuno ne razbude;

-          Ljude koji sede iza mene u bioskopu ili pozorištu i neprestano šutiraju moje sedište;

-          Kada se ugojim 3 kg a zapravo nisam jela ništa što je vredno toga;

-          Kada prospem tek skuvanu kafu po tastaturi i pisaćem stolu;

-          Tri dobra filma ili serije na TV a sve u isto vreme;

-          Ljude koji vam ne kažu da imate ruž na gornjim zubima ili da vam je ostalo parčence spanaća u zubu;

-          Kada se namontiram za neki event i obesni vozač me namerno isprska vozeći 100 na sat i to preko jedine bare;

-          Ljude koji spuste slušalicu kada se uključi telefonska sekretarica;

-          Kada skinem kontakt sočiva i ne mogu da pronađem naočare;

-          Kada u avionu pored mene uvek sedi malo nesnosno dete ili neki ogroman tip;

-          Kada kola ispred mojih iznenada stanu na žuto;

-          Naručim kratki espreso sa toplim mlekom a dobijem hladnu neskafu;

-          Kada se neadekvatno obučem za neki event gde na pozivnici nije naznačen „dress code“;

-          Cipele koje su vam kao salivene u radnji, još morati-imati, san snova, a posle vam prave žuljeve na prstima i ubijaju pete;

-          One dane kada mi kosa beživotno visi;

-          Glupe poruke u kineskim keksićima koji donose sreću („fortune cookies“);

-          Kada u pretraživaču ne mogu da nađem englesku reč jer je novokreirana a baš mi treba;

-          Naočare za sunce koje ostavljaju one ružne tragove na nosu;

-          Čokoladni kolač kada ga pojedem;

-          Kada od familije sakrijem omiljenu poslasticu koju oni ne vole ali mi je ipak pojedu;

-          Kada prebacim fotografije sa nezaboravnog provoda ili letovanja na kompjuter i sve na kojima sam ja budu neuspele.

VEĆ SAM SE DOVOLJNO IZNERVIRALA!

Lista nije kompletna te slobodno dodajte sve što sam izostavila ili zaboravila.

I ne dozvolite da te beznačajne sitnice koje život čine pokvare ove divne sunčane, duge i jedinstvene dane jer svaki dan je nova priča za sebe koju sami kreiramo.

Pogled koji rečito ukazuje da me je nešto iznerviralo... 

Knjige o kojima se priča i koje su pod MORATI IMATI ILI BAR MORATI PROČITATI

Bliži se sezona godišnjih odmora, Noć knjiga u Laguna i Delfi knjižarama, a i moje nestrpljivo iščekivanje četvrtog nastavka iz serijala Sedam sestara Lusinde Rajli doživljava ispunjenje. Ti nastavci uvek izađu negde blizu mog rođendana tako da time imaju još veću vrednost, poklon meni od mene. A šta lepše poneti na divan odmor kraj mora, na planini ili pokraj jezera nego ljubavni roman koji će taj odmor samo ulepšati i odvesti vas u neke druge svetove ispričane veštim perom ove, sada meni omiljene spisateljice.

Lusinda Rajli (Lucinda Riley) je irska spisateljica i nekadašnja glumica. U drugoj deceniji 21. Veka postala je popularna po seriji ljubavnih romana od kojih su mnogi postali svetski bestseleri, prodati u višemilionskim tiražima. Nažalost nisu baš sve njene knjige prevedene kod nas.

Da vam zagolicam maštu i da vas zaintrigiram: " Maja d’Aplijez i njenih pet sestara okupljaju se u domu njihovog detinjstva Atlantidi – bajkovitom, izolovanom zamku na obalama Ženevskog jezera – nakon što su im javili da je preminuo njihov voljeni otac, tajanstveni milijarder kog one zovu Tata Solt. On je Maju i sve njene sestre usvojio dok su još bile bebe i sada je svakoj od njih ostavio u nasledstvo mučan trag koji vodi do njihovog pravog porekla. Maju je njen trag odveo preko sveta, u Brazil, do trošne palate u Rio de Žaneiru. Stigavši tamo, počinje da sastavlja deliće svoje životne priče..."

A potom je usledila druga knjiga iz tog serijala Olujna sestra, pa treća Sestra iz senke i sada konačno i četvrta Biserna sestra, od kojih nas svaka vodi u neki drugi kraj sveta, ispričana takvim veštim vođenjem radnje i bogatstvom jezika, da na kraju osećate kao da ste stvarno uplovili u te svetove koje nam Lusinda opisuje i dočarava. Kao odloženo zadovoljstvo ostavljam kupovinu ove knjige za Noć knjiga i znam da kada završim čitanje biću nestrpljiva da čitam dalje nastavke…možda ali na engleskom jeziku. A zagonetna sedma sestra…ostavlja nas u napetom iščekivanju…nigde se ne pominje ko bi ona mogla da bude...

Pročitala sam sve knjige Lusinde Rajli koje su kod nas prevedene na srpski jezik i ne mogu da izdvojim koja mi je omiljena jer je svaka čarobna i bajkovita i čita se u jednom dahu. Delila sam te knjige sa svojim kćerima i mnogim prijateljicama i sve su bile očarane. Moja topla preporuka svim onima koje u sebi imaju potrebu da dožive nešto lepo, nesvakidašnje, izmešteno iz realnog života a i koje imaju pomalo potrebu za ljubavnom pričom.

Dan kada sam postala „Adadžijka“

„Adadžije“  su popularno nazvani verni ljubitelji i dugogodišnji posetioci i uživaoci svih lepota i sadržaja koje Ada Ciganlija može da ponudi i pruži.

Do nedavno Ada je za mene bila samo kratka šetnja do najbližeg lepo smeštenog kafića, druženje sa prijateljima uz kafu ili piće uz posmatranje ljudi koji aktivno koriste bicikle, rolere, kupaju se i sunčaju, veslaju, skaču sa bandžija, dok stalno nadiru u ogromnom broju, svih uzrasta i iz raznih pobuda. Ponekada se čini da će to kopno oko jezerske vode da potone pod silnom najezdom pešaka, dece u kolicima, biciklista, ljudi koji rekreativno džogiraju, vozača rolera, onih što hrle ka plažama i kafićima, turističkog vozića a o automobilima i motorima da ne govorimo. I sve to stane na to kopno oko beogradskog mora. Vikendi su posebna priča, a leti ponekad liči na one slike sa kineskih kupališta.

Za sve postoji prvi put i to se dogodi kada je čovek spreman za neku životnu promenu. I eto tako jednog majskog dana otkrih čari vožnje bicikla po Adi – dok me sunce miluje po licu, vetar mrsi kosu, promičem pored vetrićem namreškane jezerske površine vode, u susret drugim biciklistima. Praćena opojnim mirisom orlovih noktiju i lipe u cvetu i osećam kako svakim okretom pedala polako počinjem da volim ovaj naš kutak prirode izmešten iz urbane sredine koji samo emituje pozitivne vibracije. Napunjena poletnom energijom, ispunjena nekim ushićenjem nastavih da redovno dolazim. Privukli su me nasmejani, opušteni ljudi, muzika iz kafića i sveobuhvatno pozitivna atmosfera uz taj kao isceliteljski efekat sedenja kraj i posmatranja jezerske vode.

A poslednjeg dana maja sam se upisala kao novi Adadžija – prepustila sam se toj opuštenosti i dobrom osećaju koje samo plivanje može da donese. To prvo plivanje je bila zapravo inicijacija u verni klub Adadžija i skoro da ne smem da priznam da odavno nisam tako uživala kao malo dete u toploj i mirnoj vodi koja  je svakim zamahom ruku odnosila brige,i stres i strahovanja a donosila smirenost i dobrostanje. Sunce i voda, zelenilo, pozitivni ljudi, druženje, fizička aktivnost, osećaj spokoja.

A na kraju, osećaj koji odatle ponesete je: La vie est belle! Život je lep!

I sada sa nestrpljenjem iščekujem svaki sledeći odlazak na Adu, jer svaki je poseban i meni dragocen. Vidimo se na Adi!   

Poslednji pogled na bajkovitu Adu u smiraj dana

Meditacija u pauzi vožnje bajsa

Mačvanska – Ulica mog detinjstva

Mačvanska ulica u samom srcu Vračara sramežljivo zavija i izbija ka zadnjem delu Hrama Sv. Save. Mačvanska broj 24, ulica i kuća u kojoj sam provela najsrećnije dane svog detinjstva. Kao vremešna dama, ta već oronula kuća sa karijatidama, sagrađena negde početkom prošlog veka kao da odoleva i prkosi pametnim i savremenim građevinama koje niču pored i preko puta nje. Uporno, stameno i zauvek čuva svoje mesto i dalje prikuplja arhivu priča svojih stanara – od doktora, pukovnika iz 1. Svetskog rata, inženjera do obične radničke klase. Moje trešnjino drvo nije više tu, ruže u bašti koje je moja Nana posadila su retke a prozori našeg stana u prizemlju su zaklonjeni roletnama i nekim novoniklim rastinjem i lozom – sve je isto a opet drukčije.

Više nema one dece sa kojom sam preskakala konopac preko cele ulice bez ijednog automobila, igrala žmurke i između dve vatre, vozila bicikl a zimi smo se grudvali i sankali. Delili prve trešnje i hleb namazan mašću i domaće salčiće, pite i sve što bismo uspeli da neotkriveni iznesemo iz kuće. Onako musavi, prljavi i umorni od igre kada nas uteraju u kuću dozivali smo se preko terasa i prozora uz grdnju starijih. Svi smo se raspršili kao baloni sapunice po raznim delovima grada, zemlje ili sveta. Sada tu žive neki drugi klinci ali Mačvanska, iako promenjena, modernizovana sadržajima koje donosi 21. vek, ostaje zauvek u mom srcu. Ne prođe nekoliko dana a da tu ne prođem i nostalgično gledam kako je Skver Mome Kapora zauzeo  naše dečije igralište a nad njim se nadvija kupola Hrama, kako ogromna pametna zgrada zauzima dvorišta mojih drugova i drugarica a automobili prosto okupiraju tu retko široku ulicu u gradskom jezgru.

Verujem da i svako od vas ima neku svoju ulicu detinjstva i uspomene koje ovim novim naraštajima sigurno deluju neverovatne, neshvatljive. Veliko je to bogatstvo kada možete da se vratite ulici svog detinjstva kao nerazdvojnom delu svog života i u mislima izvrtite kaleidoskop tih davno prohujalih lepih dana bezbrižnosti.