Knjige – nemi i rečiti prijatelji bez kojih ne mogu da zamislim život

Upravo čitam knjigu Moja baka vam se mnogo izvinjava, švedskog pisca Fredrik Bakmana  (Fredrik Backman) koja me vraća u moje detinjstvo nezamislivo bez slične bake a budući i sama baka jedne dvogodišnjakinje čini da u toj komičnosti i toplini ispričane priče pronađem opravdanje za svoje neozbiljno ponašanje tokom druženja sa svojom miljenicom. Tada oživi ono dete u meni koje nikako da sazri i poraste na radost tog malog deteta. A svaka baka je jedinstvena.

Deci i starijima, njihovim bakama, je sve oprošteno da ne kažem dozvoljeno i prihvata se uz razumevanje da se bake vraćaju u drugo detinjstvo, da sva ona strogost prema rođenoj deci, nestrpljenje i manjak vremena sada kroz igru, priče i nestašluke mora da se nadoknadi i proživi. Tako tokom vožnje u tek uvedenom Car.go luksuznom taksi prevozu unuka i ja provodimo mileći uz razrovanu ulicu uz grimase, osmehe, kikotanje, izmišljene igre i naravno keks za koji smo od njene mame dobile grdnju što smo jadnom vozaču isprljale fini auto.  Nismo se mnogo uzbudile, sva sreća što mu sedište nije bilo zamrljano čokoladom. Bar smo podelile te retke trenutke nesebične ljubavi.

Tako gradimo neraskidivu vezu i to što Elsa i njene baka neće nastaviti jer bake više nema, nas dve nastojimo da tokom još puno godina  maštamo, pričamo, istražujemo, igramo se, delimo čašu vode ili čaja, fotografijom zabeležimo te divna druženja koja već sledećeg trenutka postaju samo uspomene.

Moja unuka, uskoro dvogodišnjakinja, još uvek nije otkrila Vikipediju kao Elsa, no svoj svet dopunjuje i obogaćuje raznoraznim pričicama iz mog imagnarnog i bogatog sveta mašta a koji gradim iz knjiga upravo kao što je ova.

Toplo preporučujem svim sadašnjim i budućim bakama a i svim ljubiteljima pisane reči da pročitaju ovu knjigu, satkanu od stvarnosti i mašte – Zemlje skoro budnih – i Kraljevine Mijami – jer svako od nas ponekad poželi da pobegne od stvarnosti i da bar zamisli da je drukčiji. Jer u životu je najteže biti normalan po svim kriterijuma  medicine i drugih humanitarnih nauka. Normalci se podrazumevaju a sve one drukčije treba prihvatiti uz puno topline i ući u njihove životne priče bezrezervno.

Portreti naših sugrađana i sugrađanki

Milanka Dimić, ekonomista, a fotograf iz ljubavi prema lepom, bezvremenom i samo njoj viđenom  

Moj Beograd sa njegovih skoro 3 miliona stanovnika, zahuktao, uz svu savremenu užurbanost , tzv. „multitasking“ ljudi sa pametnim telefonima u jednoj ruci i balansirajući sa kartonskom šoljom kafe u drugoj ruci, koji žure u svojim univerzumima nesvesni bilo čega oko sebe. A pored njih neprimećeni prolaze utisci i trenuci kao i oni koji imaju oko i dar da uhvate taj trenutak i isečak vredan divljenja i ovekoveče ga.

Jedna takva jedinstvena osoba je naša sugrađanka M.D.---Dipl. ekonomista, jedna od neverovatnih osoba koja je svoj izraz i poziv preusmerila ka šetnjama sa fotoaparatom i čiji dar, umeće i sposobnost kroz otvor blende kreiraju vrhunske kompozicije, skladne boje, isečke i detalje urbanog miljea ili svega onoga što joj privuče pažnju, a odabir pravog svetla tome samo dodaje savršenstvo. Čini se da je jedna od retkih pred kojom neki neprimećeni kutci Beograda ožive pred našim očima i očaraju nas, budeći nostalgiju za prohujalim vremenima. Bilo da su u crno-beloj ili kolor tehnici svaka njena fotografija odiše jedinstvenim spojem osećaja za lepo i skladno, ostavlja bez daha i tera nas da se zapitamo kako nam je to promaklo kada je tu negde pred nama. Milankine fotografije Beograda čine da zaboravljeni, stari i vredni detalji arhitekture, umetnosti u urbane sredine postanu bezvremeni, da taj čitav nekadašnji život ne nestane u nepovrat. A uhvaćeni isečci impresija onoga što je nju navelo da ovekoveči su umetnost par excellance. Neponovljiva riznica Milankinih fotografija nam ulepšava svaki dan i sa nestrpljenjem iščekujemo šta će ona to još da uhvati kroz otvor blende svog Canona i time nam pošalje poruku, jer svaka njena fotografija ispriča neku priču za sebe. Oda lepoti na dohvat ruke.

Posetite njenu FB stranicu i uronite u taj divni svet neverovatnih fotografija koje nam život ulepšavaju u svakom aspektu. 

 

 

In lieu of Introduction

My Blog will be written either in the Serbian or the English languages, or bilingually, depending on the theme covered and the target readers. I know that many of you would like to read the Serbian texts but trust me the Google translations will not make it so veritable and authentic and giving the message they carry within.  Please be patient, there will be many posts in the English language or bilingually so everyone can enjoy it.

Je m’excuse auprès des lecteurs francophones.

Moj Blog će biti napisan bilo na srpskom ili engleskom jeziku, ili dvojezično, u zavisnosti od teme koju obrađuje i ciljanih čitalaca. Znam da će mnogi od Vas želeti da čitaju tekstove na engleskom jeziku i velika većina neće imati problema sa tim. Time želim da sačuvam duh i autentičnost u kome pišem svoje tekstove jer Google prevodilac ne može verno da ih prevede niti prenese poruku koju ti  tekstovi  nose sa sobom.  

Kroki urbane penzionerke - u nastavcima

Autor fotografije zna se : Milanka Dimić

PENZIJA! Kako to gordo, veliko, neznano i daleko zvuči sve dok se ne približiš nekoj okrugloj životnoj cifri. Pa hajde da budemo realni ali i skromni – 50. rođendan mu dođe kao neka prekretnica, a tek 60. Ta gerijatrijski zvučna cifra u Japanu označava novi životni ciklus, početak ili prekretnicu kada sve ostavljaš za sobom i oslobođen tereta prošlosti, posedujući bogato životno iskustvo i mudrost, započinješ novu sagu istkanu znatiželjom, odlučnošću, poznavanjem sebe i svojih htenja i nezadrživom stremljenju ka svemu onome što te ispunjava. Ha, ako je za utehu ne zvuči uopšte loše biti matorac, a tek penzionerka i to još urbana intelektualka čiji moto glasi: „sada sam konačno postala isključivi gospodar svog vremena i života“.

No, nije jednostavno odjednom zbaciti okove poslušnosti, potčinjenosti i vođstva koje nas je pratilo od rođenja, kroz odrastanje, školovanje i radni vek. Uvek je postojao neki autoritet koji nam je usmeravao postupke, određivao kako provodimo svoje vreme i gospodario našim životom i stvorio svojevrsnu ovisnost koju niko nije preispitivao. Bilo da je reč o roditeljima, vaspitačici u vrtiću, učiteljici u nižim razredima osnovne škole, razrednom starešini u višim razredima osnovne škole i gimnazije, profesorima na fakultetu i na kraju šefovima i direktorima na radnom mestu – uvek je neko drugi mislio o tome kako ćemo provoditi svoje dane.  I odjednom bi SLOBODA, zasluženo stečena ali jako teška za sve one nepripremljene da sada same odlučuju kako će provoditi vreme i ispuniti ga na sebi svojstven način. Sve ono o čemu smo maštale godinama je na dohvat ruke, nema satnice i zvonjave alarma u gluvo doba ranog mračnog jutra, nema obaveza već jedno divno i beskrajno slobodno vreme koje samo treba sebično prihvatiti kao dar a ne kao odbacivanje od svih. I uživati u svakom trenutku, ispunjavati sve praznine u raznim znanjima i veštinama, umetnosti, književnosti, istoriji, turizmu, druženju i davanju sebe dragim i bliskim ljudima.

Možda sebe prepoznate na narednim stranama ovog posta koje vas zaposlene intelektualke  možda nasmeju ili pak nateraju da se zamislite – znajte PENZIJA je ostvarenje snova a ne bauk. Samo je treba umeti živeti, mudro i pažljivo  trošiti i ponosno uživati u tom divnom statusu.

Ovaj post je namenjen svim budućim urbanim penzionerkama ali i onim damama koje su nedavno stekle taj počasni status (liči pomalo kao reklama za neki novi parfem, no više je od toga). A nastaviće se...

Welcome to my blog!

I am Jasmina Ninkov, a happily retired from the public service lady, a free-lance translator and court interpreter, the author of my first book to be released soon, the lover of the written word in whatever medium it may be.

I am a philologist, graduated from the Department for the English Language and Literature, University of Belgrade and all my life have been creating and building a sumptuous opus of my translation works which I am quite proud of.

I am the mother of two beautiful and successful daughters and the grandma of  two adorable girls. They are the pupils of my eyes, the joy and worry as any mother knows.

Recently got married to an exotic young African man who I will pursue my life path, adventures and dreams and goals with until it has been realized in a happy union of two crazy loving perosn.. 

I love beauty in any form of its manifestation. Reading all the time and everywhere, writing and researching are my indoor activities, whereas bike riding, swimming and long walks comprise the outdoor ones. I love travelling, meeting new people, learning about new cultures and lifestyles, thus enriching my life experience and my world of imagination. I am energetic, creative and a perfectionist when it comes to work, childish, adventurous and fun privately, a devoted friend and young in my heart and mind.

To me love is the main inspiration, the driving force that motivates us to greet everyday with “Good morning gorgeous! What a beautiful day it is today!” And so La vie est belle is there to share some fun, life, travel, reflections and adventure writing with you.