VEŠTINA UŽIVANJA U SVOJOJ SAMOĆI (Nije potrebno da zgrabite bilo kog muškarca koji vam se ponudi samo da ne budete sami. Slobodna i sama žena može mnogo više da uživa)

Mladolika žena sedi sama u bašti kafea i prelistava neki modni časopis. Ispija kapućino i gricka keksić. Preko puta parka tu i tamo posmatra mlade zaljubljene parove kako se smeju i drže za ruke. Naručuje još jedan kapućino i pita se kako da provede ostatak dana. Poseta bilo kom delu grada otpada gde ima previše porodičnih ljudi. Možda da ode na neku izložbu ili u muzej, ili da pozove jednu od svojih najboljih prijateljica? No, ne, ona nedelju voli da provede sa svojim mužem.

Za susednim stolom sedi neki ne baš privlačan sam muškarac, koji nešto silno ispisuje na papirima i ispija svoj espresso. Ona ga odmerava a on kao da oseća o čemu razmišlja podiže pogled ka njoj netremice zureći i na kraju je upita:

„Da li dozvoljavate da prelistam vaš časopis?“

Ona mu ljubazno dopušta i tako krene komunikacija. Neugledni muškarac je podseća kako joj je pre izvesnog vremena  pričao o tome kako će krenuti sa svojim samostalnim poslom čim skupi kapital a eto upravo se to dogodilo. A ona kao da ponovo čuje svoj glas, iz nje provaljuje priča o svom poslu, o bivšem partneru i malo po malo on je pita za planove po podne a ona iznenađena pristane da izađe sa njim. Ubeđuje sebe da je sve bolje nego da se sama smuca po gradu celo po podne.

Izlaze zajedno iz kafea. Njoj se dopada kako se oseća sićušnom pored tog visokog muškarca. Kada je uhvatio za ruku ona se osećala kao da lebdi. Umesto da odu u bioskop, na njegov predlog su otišli na večeru koju je ona platila jer je on zaboravio novčanik kod kuće. Tek kada je rekao da ga odveze do sobe u nekom bednom samačkom hotelu (finansijer koji spava u samačkoj sobi!?) njoj je sve sinulo. Više zna o svojoj kućnoj pomoćnici, svom poštaru, svojoj sekretarici nego o ovom čoveku pored nje koji pokušava da je poljubi, cereći se ispod oka i kada ga je izgurala iz kola uvredio je : „Ti si na gubitku, kučko!“.  Vozila je kući uplakana, pitajući se kada će da nauči da sebe ne dovodi u takve situacije. Da shvati da postoje mnogo gore stvari nego biti sam sa sobom.

Samoća. Sve ili većina žena u nekom periodu života prolaze kroz tu fazu i čine gluposti da bi suzbile patnju. I zašto žene tako teško doživljavaju samoću? Da nije možda razlog fiziološke prirode – da se osećaju male u odnosu na muškarce i samim tim ranjivije. Da li je to pitanje kulture sazrevanja u bilo kom životnom dobu i nenaučenost da žene budu same sebi dovoljne. A ima žena koje su u stanju da učine svašta samo da ne bi bile same – čak i vreme provedeno sa ljudima koji joj ne prijaju samo da budu u društvu. Često to osećanje nepotpunosti navodi slobodnu, samu, ženu da prihvati bilo kakvu vezu, u današnje vreme čak i virtuelnu, samo da izbegne taj osećaj samoće.

No, mnoge srećne, same žene znaju da bi bile izgubljene bez svojih prijatelja, naročito prijateljica. No, umetnost pronalaženja novih prijateljica (ili ponovno uspostavljanje starog prijateljstva) ne samo da utiče na poboljšanje kvaliteta života, već ga i produžava i podstiče jači imunitet. Savladavanje umetnosti samoće, jer ipak, moderan način života čini neizbežnim neke trenutke samoće, zahteva strpljenje i istrajnost. Potrebno je da se uloži dosta truda da žena nauči da živi sama i da uživa u tome. Na to što je sama treba da gleda kao na priliku da se razvija u svakom smislu, a ne kao neuspeh. Da izvuče najbolje iz svog statusa same žene, to je suštinsko pitanje uspeha- mnogobrojne profesije zahtevaju učenje i pripreme a to može da se postigne samo ako je žena sama.

Akutnu samoću treba posmatrati kao pozitivno stanje jer ona pruža mogućnost da žene sagledaju šta im u životu nedostaje i podseća na potrebu da se otvore prema i više povežu sa drugima. Sa godinama se lakše prihvata samostalan život jer nije nikakva tragedija ako se ne izađe vikendom uveče nigde jer postoji sijaset ustupaka tim povremenim napadima usamljenosti – uživanje u omiljenoj knjizi, filmu, kućni tretmani lepote, ma bilo šta što trenutno ispuni tu neku usamljenu osobu. Povezivanje sa svojom ličnošću iz detinjstva i sećanje na sve što je ta osoba želela ili volela da radi. Time se određuje sve prema unutrašnjem svetu a to pruža ogroman osećaj lagodnosti i pouzdanosti. Umesto ubijanja vremena i provođenja vremena sa nekom ne baš bliskom prijateljicom u trenucima usamljenosti,  bolje je povezati se sa svojom ličnosti iz detinjstva i raditi sve o čemu neko tada mašta – crtanje, pisanje, planiranje egzotičnog putovanja, ma čak i nešto što vam na trenutak izgleda neozbiljno i suludo.

Činjenica je da smo na svet došli sami. I sa njega odlazimo sami jednog dana. Iako je naš život ispunjen i društvom drugih ljudi, moramo uvek da se vratimo sebi, onom liku u ogledalu koje će uvek biti tu. Uz samo malo sreće i dosta truda moguće je upoznati tu prikazu i naučiti da se nje ne treba bojati kada ostanemo sami.  Jer verovatnoća je da će većina pomisliti često kako je blaženstvo imati ceo vikend samo za sebe, prijatno veče uz svetlost mirišljave sveće, čašu vina, razgovor sa nekom prijatnom osobom, zavaljenost u najudobniji kutak sofe, bez glasnog TV prenosa utakmice, uvek svoje kupatilo, svoj red ili nered i uvek samo sebe da toj prikazi iz ogledala ugađate i ulepšavate život. Naučite da sebe SAMU volite najviše na svetu  i polako će u život svake takve osobe uploviti puno lepog i pozitivnog.

Miholjsko leto penzionerke na Azurnoj obali

I tako potpuno nepredviđeno i neočekivano Sara je doživela Miholjsko leto na Azurnoj obali. Već utabanim avio prevozom Alitalia sa beskonačnim dreždanjem na Fjumićinu, dobro ajde samo 4 sata u odlasku i povratku, već viđenim buticima i bez letnje gužve, bila je srećna što je utekla iz zahladnele beogradske klime, kišovite a u Nici je dočekalo sunce, mada po zalasku svežije.

Kao iskusna penzionerka turistkinja na Azurnoj obali već je znala kako sa Terminala 2 da stigne do Terminala 1 pa tu čeka autobus 23 (ne za Banovo brdo ili Karaburmu) već ka svom odredištu.  I dok palme njišu grane na Promenade des Anglais čije slike beskrajnog morskog plavetnila promiču Sari već puno srce ove lepote i umor kao rukom odnet. Uz Aperol spritz koktel već pravi planove kako ovaj kraći boravak da načini još nezaboravnijim.

Jutro je bilo obasjano žarko šljaštećim sunčevim zracima, divno plavim nebom i obećanjem kupanja i sunčanja. I dok stanovnici Nice idu u toplijoj garderobi Sara u letnjoj haljini hrli kao omiljenoj plaži, bacajući pogled iz omiljenog cin-cin tramvaja na izloge da vidi šta ima novog a privlačnog. Azurno plavo more sa velikim talasima a čudnovato toplo je bilo pravo osveženje, još bez one horde letnjih turista, samo njeno i još nekolicine hrabrih. Sunce prži te izlazak iz mora  nije bio šokantan – hrana za telo i dušu. A uveče doterana kako priliči njenom šarenolikom ukusu je provela na prijatnom eventu u Anton la Scala očaravajuće luksuznom hotelu, uz živu muziku, francuske prijateljice i igranje ne baš do zore ali sitnih sati. U povratku je slatko nasmejala poruka njenog starijeg čedo(višta) – „OK, za tebe više nema izlazaka, kada ne znaš da se javiš povremeno.“ Kako se uloge menjaju, a opet je lepo da o njoj neko ipak brine.

Prvi vikend je doneo jedno test preživaljavanje – čitava dva dana bez wi-fi i Interneta, čak i bez mobilnih jer nije ponela punjač. Prvi osećaj odcepljenosti od sveta, no ubrzo divan jer je mogla da se prepusti i da svim čulima uživa u novim iskustvima – divnoj peskovitoj plaži u Golfes-Juan, obilasku ogromne marine sa neverovatnim jahtama, koktelu i večeri u Kanu sa divnom prijateljicom koja je nagovorila da prenoći kod nje (jao a nema četkice za zube, češlja, svih kremica, seruma, i ostalih tajni mladosti i lepote, spavaćice, rezervnog veša, neke garderobe za izlazak – panika) no, sve je to rešeno i pozajmljeno i novo saznanje da se ipak bez svih ličnih komfora može beskrajno uživati. Jutro ih je odmorne nateralo da krenu odmah put Frejusa i San Rrafaela, dva simpatičan mestašca, sa dugim plažama, a još dužim nizovima tezgi gde se sve i svašta prodaje. Prijatna klima, sunce koje i dalje prijatno greje, odličan predah uz kaficu i sok sa pogledom na pučinu i krenuše obalom ka Kanu. Ti pejzaži crvenih okomito usečenih i izbrazdanih stenovitih brda, kao iz kaubojskih filmova, i litica koje se završavaju u moru gde najhrabriji rone su veličanstveni i pomalo zastrašujući, uz ogromne talase koji se razbijaju o te stene. Nije taj dan bio za njih pogodan da se upuste u ronjenje te završiše u simpatičnom mestašcu Toule na peščanoj plaži gde su uživala u kasnom popodnevnom suncu i kupanju. Kao i uvek sve što je lepo brzo se završi i Sara je morala da uhvati voz za Nicu, ali sa prepuno fotografija i uspomena na divno proveden vikend i francusko gostoprimstvo.

Sunčani dani i lepo vreme su cele nedelje naterali Saru da neumorno obilazi znana i neistražena mesta. Kao da nije izlazila iz voza, behu to dnevni izleti u Antibe, kupanje na peščanoj plaži i obavezno ponovno obilaženje Veille ville i luke, pored Pikasovog muzeja, i odličan cappuccino na trgu, laserski pogled na butike u prolazu i opet još novih fotografija. Menton je bio pravo prijatno iznenađenje, jer je to gradić najbliži italijanskoj granici pa je i uticaj već vidljiv, po arhitekturi, ugostiteljstvu, jeziku. Neverovatno bujna mediteranska vegetacija, divni parkovi, plaža lepa peskovita ali more uzburkano i zamalo Sara ne ode pod talase. Zato je i rešila da opet ponovi taj izlet i sutradan a  toliko je duvao vetar da se opet borila sa talasima, no završetak u Vanilla italijanskoj poslastičarnici je bio rajski. Izdržala je Sara sve te izazove, nasmejana, baterija napunjenih, bogatstvom utisaka i fotografija, posmatrajući život iz druge perspektive.

Iako je zimus bila u Monaku, sivog i tmurnog dana, odlučila se da popravi utisak i bingo to je bio pun pogodak. Prijatno sunčan i topao dan je bio odličan za odlazak u Monako, i prateći dve turistkinje od stanice odšetala je do Grimaldi palate. Bio je to uspon poveći ali panorame grada Monaka koje su se odatle pružale su oduzimale dah i činile da se taj napor zaboravi. Visoke zgrade i građevine koje se izdižu i paraju oblake sazidane na strmim liticama okolnih planina, grad koji se spušta do mora gde su u marinama usidrene najluksuznije jahte, osećaj bogatstva, kulture, manira i neke sveopšte smirenosti i uređenosti je bio melem na dušu penzionerke iz potpuno suprotnog miljea. Dok je šetala po Trgu gde se uzdiže palata Grimaldi, razmišljala je kako ipak ne bi bila srećna da je princeza zatočena tu, uz sve te etikecije i pravila aristokratskog ponašanja. Slobodnog duha Sara je uvek volela da impulsivno uradi ono što joj najviše godi, bez pitanja i planiranja. Jeste lepo biti bogat i poznat i uvažen ali ima svoju visoku cenu. Obišla je Vrt egzotičnih biljaka sa neverovatnom vegetacijom svih tropsko-mediteranskih vrsta, u kome se oseća neka tišina nad pučinom mora, neki spokoj. Okeanografski muzej je ostavila za sledeći put kao i privatnu posetu Palati – i ovako je bilo previše utisaka. Uz najskuplji cappuccino na Rivijeri odmarala je oči na panorami Monaka, marini, obasjanim suncem koje polako tone iza brda, nesvesna da sedi već dva sata nepomično i kao odlutala u tu bajkovitu stvarnost. E baš bih mogla ovde rado da živim kada bi mi se pružila prilika – razmišjala je Sara. I lutala je uličicama preko puta Palate, koje su kao lavirint uvek vodile negde drugde, sa puno kafića i restorana, divne arhitekture, crkve i prijatne atmosfere. I povratak na glavni trg i spuštanje nadole uz poslednje poglede na tu bezvremenu panoramu, tu neopisivu i nestvarnu lepotu, jer opet je trebalo stići na voz.

Ostalo je još svašta da se poseti i vidi na Rivijeri i koliko god puta odete na isto mesto uvek nešto novo otkrijete i doživite. Sara je poslednji da provela opraštajući se od svojih omiljenih mesta u Nici – Fragonard i Molinard parfimerijama, sladoledu Finacci od jasmina i nerolija, parka sa prskalicama, omiljenim buticima, Lafayettom gde uvek naprska novi parfem, šetnjom pešačkom ulicom do plaže gde je uz aerosol donet jakim vetrom upijala poslednje utiske beskrajne pučine i sunca, dugačke promenade, Negresco hotela, Kazina i Massena trga i opet povratak cin-cin tramvajem. Priprema za odlazak narednog dan uz generalni štrajk tramvaja i autobusa pa su poslednji novci otišli na Uber taksi ali Alitilia nije bila u štrajku. I najlepšeg sunčanog dana sa morem mirnim kao ogledalo vraćala se Sara a sa njom sijaset priča, utisaka i uspomena, a i bezbrojnih fotografija da je greju cele zime.

Opšti njen utisak je bio da ovaj period godine obeležavaju razne turističke grupe iz vascelog sveta koje ne dolaze na kupanje i sunčanje već „Following the leader“ idu kao jato gusaka i pomno gledaju i slušaju ono što im vodič priča. Time propuštaju da vide pravi život i ambijent gde su, da steknu novo iskustvo o kulturi i navikama lokalnog stanovništva. Sara to obožava da sama istražuje, potkuje se prethodno potrebnim znanjem iz knjiga i pamfleta i onda sama luta, upija, posmatra i pohranjuje nova iskustva. A to je nešto dragoceno – hrana za telo, um i dušu koja traje poduže pa i do kraja života. Ili do sledećeg odlaska na Rivijeru!!!