Ne znam zašto ali sam
nekako neraskidivo vezana za Kalenićevu pijacu, popularno zvanu Kalenac. Kao
ogroman okean u koji se ulivaju mora, reke i pritoke tako i Kalenac kao da
privlači u sebe svu silu robe, prodavaca, posetilaca i prolaznika Kada želite
da vidite stvarni život nekog grada najbolje je da odete na gradsku pijacu. To
je najčešće jedino mesto na kome na okupu možete da vidite ljude
najrazličitijeg socijalnog statusa koji se svi guraju i probijaju kroz gužvu,
naročito vikendom, da bi došli do onoga što žele ili im je potrebno.
Smeštena i ušuškana u
srcu Vračara, kao jedna od najstarijih beogradskih pijaca i najautentičnijih
mesta, izgrađena davne 1926. godine na „Kalenića guvnu“, ona može da ispriča
toliko tomova raznoraznih priča od kojih neke i dalje traju. To nije samo
pijaca gde može da se kupi skoro sve što poželite već mesto gde se generiše
najpozitivnija energija, koja proističe iz te šarenolike ponude mlečnih
proizvoda, voća, povrća, cveća, primamljive robe iz Mađarske, prihvatljive kozmetike,
kućne hemije , pa čak i dela „bivljaka“ ali i ljudi koji neizostavno čine
sastavni deo toga. Pijaca je i mesto gde se čuje dobar vic, neki najnoviji
trač, ogovaraju javne ličnosti i kritikuje svakodnevnica. Tu ćete neočekivano sresti
svoje prijatelje ili školske drugove koje odavno niste videli i uvek ćete imati
osećaj pripadnosti. Uvek ćete naići na ljubazne prodavce koje godinama
posećujete i koji su samo vaši skoro kao rod i sa svakim od njih imate neku
svoju priču. Raduju se oni susretu sa vama ali i razmeni dobara.
Još od najranijeg
detinjstva, budući da sam rođena u Mačvanskoj ulici, deda i nana ili majka su
me vodili sa sobom na Kalenac. Kao i svakom detetu meni je ponekada to bilo
nezanimljivo pa bih ili zaostajala za njima ili odšetala do neke interesantnije
tezge i često se izgubila. I tada je sa razglasa Pijačne uprave neretko zvučalo
– Molimo odrasle da dođu u Upravu po jedno izgubljeno žensko dete - i tada bi moji odahnuli znavši da sam po ko
zna koji put nađena i dovedena tamo, sedim onako skrušeno i čekam ih, a oni
pomalo postiđeni uvek dođu po mene, bez prebacivanja, jer ipak je trebalo da me
više paze. Ne znam da li i dalje taj razglas danas poziva roditelje po
izgubljenu decu ali se i ja pomalo zagubim sada po toj potpuno preuređenoj
pijaci. Kao već odrasloj osobi sa svojim sopstvenim domom za mene su nedeljni
odlasci na Kalenac postali kultni. Krstarila bih svojim kolicima uzduž i
popreko nabavljajući i potrebno i nepotrebno, puneći njih tom raznoraznom
ponudom a sebe pozitivnom energijom, satima, po svakakvom vremenu, a kao
vrhunac tog kultnog događaja su me uvek čekale prijateljice na kafi u obližnjim
kafićima ili baštama. Čak me ni NATO bombe nisu sprečavale da svake nedelje
dođem po svoju dozu pozitivnog i lepog osećanja.
Moj Kalenac je polako
izgubio svoju dušu ali ja ga i dalje posećujem, doduše mnogo ređe. Više nema
svih onih bakica od kojih sam kupovala određene proizvode, koje su uvek čuvale
sir, jaja ili povrće za mene znajući da kasnim ali uvek dođem. I sa urbanom
modernizacijom došao je red da se i gradske tržnice preurede prema evropskom
uzoru – po danu tržnica a po podne javni prostor za razne događaje i
manifestacije. Osim što se stalno nešto preuređuje, premešta, što više ne znate
gde su vaši omiljeni prodavci ovaj koncept još nije zaživeo. Sporadični Kalenić
market noćni event privuče puno posetilaca ali ono dnevno šarenilo naročito u
proleće i s jeseni je za mene neprevaziđeno.
Vidimo se na Kalencu
danas više znači mesto susreta odakle odlazimo do omiljene pekare, prodavnice
zdrave hrane ili pak na kafu. Ipak kad god sam u blizinu volim da bar prođem
kroz Kalenac i bacim pogled tu i tamo i vratim u sećanje sve ono što mi je on dugi
niz godina značio. Teško je osloboditi se nekih navika, a kada su još kultne
onda je to još teže.
