Automobil = penzionerski luksuz

Neprežaljeni luksuz jedne urbane penzionerke

            Negde pred kraj svog radnog veka rešila je Sara da sebe počasti jednim većim, novim luksuznim automobilom, novim Hyundai i130, znajući da će to biti malo teže kada bude penzionerka. Iako joj je Gabi dobronamerno govorila da je to nepotrebno, i sijaset prijatelja je odvraćalo od tog nauma, savetujući manji ili polovan automobil, Sara se oglušila o sve to. Iznela je gomilu argumenata kako je to baš prava stvar, dobra investicija i da će to da uradi. Rečeno, učinjeno. Kredit odobren, kasko ugovoren, zimske gume sa sve felnama, i sva druga potrebna i nepotrebna prateća oprema obezbeđena. Srećna i ponosna ga je izvezla jednog novembarskog dana iz salona gde su je i uslikali pored nove i besne makine i krenula da kruži beogradskim ulicama i uživa u svom novom članu porodice, doduše četvorotočkašu. Taj sjaj, miris novog, oprema, osećaj važnosti dok sediš za volanom takve ale, ma milina do Boga. No beše to kratkog veka. Da ne pominjemo što ju je već posle par meseci na raskrsnici surovo udario zahuktali nepažljivi vozač neke olupine – živelo kasko osiguranje, ali došao je i trenutak kada se pokazalo kako je ta odluka bila ne samo pogrešna nego i štetna.

            Sara, novokomponovana urbana penzionerka, je odjednom počela da oseća svog četvorotočkaša ljubimca ne kao drugu kuću već kao teret. Jeste lepo kada izađeš na ulicu i vidiš kako te verno čeka, spreman da te odveze gde god poželiš. No, tada je počeo da biva penzionerski luksuz. Uparkiran ili vožen, svakog meseca je tražio džeparac obavezni, za kasko ratu, za ratu kredita, jednom godišnje, servis, registracija, dva puta godišnje menjaj letnje i zimske gume a sve to iz penzionerskog budžeta koji se samo urušavao. Tako je Sara počela da ga ostavlja uparkiranog na pola puta i da se prevozi gradskim prevozom do željene destinacije. Sve više ju je čekao negde tamo ostavljen, zaboravljen dok je ona polako otkrivala neke druge lepote urbanog prevoza. Na kraju je ostajao danima parkiran ispred kuće a opet je tražio stalno ulaganje. Za uzvrat nije pružao ništa. I tako pokunjena, Sara je priznala svojoj prijateljici Gabi pa i drugim dobronamernim prijateljima kako je napravila veliku grešku. Bilo je lepo dok je trajalo ali toj idili je došao kraj. Uz pomoć dobrih prijatelja, uz lep gubitak, i130 je promenio vlasnika, a Sara polako odahnula. Nije da joj nije nedostajao i još uvek nedostaje i oseća povremeno želju da uskoči da se samo vozi po gradu, bez cilja, ali ma ima i drugih vidova ispunjenja.

            I tako tada i tom zgodom Sara je otkrila čari posedovanja pretplatne mesečne BusPlus pa još penzionerske kartice. Za samo manje od protivvrednosti 10 evra, ceo grad je tvoj. Autobusi, tramvaji, trolejbusi pa i prigradski voz – svi te voze gde poželiš. Biraš da li ćeš ući gde je gužva ili sačekati sledeći poluprazan prevoz, ne brineš da li će te kontrola izblamirati, presedaš, smišljaš svoje maršrute a pri tom samo jednom mesečno uplatiš taj iznos i ništa više. Ne brineš da li ti je prevozno sredstvo registrovano, servisirano, da li si napravila neki saobraćajni prekršaj, ugrozila nekoga, našla parking i slično. Da ne govorimo o nemogućnosti parkiranja u užem centru grada gde ni iglu ne možeš da udeneš. A lepota se sastojala i u tome što nema više netremičnu pažnju usmerenu na saobraćaj, vozila ispred i iza, saobraćajne znake, pešake i organe reda već opušteni pogled kroz prozor, upoznavanje rodnog grada, meditacija, studiranje saputnika i njihovog ponašanja. Ma svašta čovek može da vidi i nauči tokom jedne vožnje gradskim prevozom. A i da doživi (naročito leti). To je kao ringišpil života, kao kaleidoskop. Jedina opasnost vreba od revnosnih kontrolora ako ste umesto svoje karte poneli onu pogrešnu. Da vam odamo tajnu jer to je baš Sara iskusila pošto nikako nije uspela da ubedi presrećnu kontrolorku koja je uhvatila Saru kako se vozi muževljevim BusPlusom (iako sa uredno uplaćenim mesečnim iznosom) ali avaj ni ime ni slika nisu nikako odgovarali dugokosoj našminkanoj ženskoj osobi. Kakav je to bio trijumf te tri nakazne spodobe koje pred opasnim momcima samo pognu glavu i nastave dalje. To poniženje i nepotrebnu kaznu im nikada nije oprostila a šta im je u sebi poželela bolje da ne znate.  Još jedna lekcija života – budi uvek prisutan.

            Polako su i Gabi i ostale mlađane penzionerke shvatile lepotu posedovanja BusPlus kartice. I rodila se ideja istraživanja kuda sve idu linije prevoza, od prve do poslednje stanice, upoznavanja svog grada, svih onih delova koje nisu nikada videle niti znale da postoji. I to je svojevrsna nauka, upoznati gradske zone, početne i krajnje stanice. Doduše ponekada i to ima svoje mane kao kada na mreži nestane struje pa i trole i tramvaji stanu, sudar na tramvajskim šinama, štarjkovi koji blokiraju ulice, radovi na ulicama, špicevi jutarnji i popodnevni, zimski režim, ali uz dobru pripremu sve to se da savladati. Važno je imati i plan B spreman – da ne ostaneš u nekoj nedođiji po mraku, mrazu i još sam. Tada obično taxi-ja ni za lek. Ali uvek u blizini prolazi neka pouzdana linija.

            Znaju one da njih penzionere i penzionerke popreko gledaju đaci i radni ljudi što zakrče prevoz u svako doba dana. Ma moraju da shvate da penzionerke tek sada mogu da se vozikaju ako žele i po ceo dan i na svim linijama jer im je to bila naučna fantastika tokom školovanja i radnog veka. A tek kada napune 65-u pa imaju jednogodišnju povlasticu za vožnju za male pare – gde će im biti kraj. Priznaju i Sara i ostale penzionerke da su i one ponekada mrko i sa negodovanjem gledale stariju populaciju i pitale se kuda se to voze kada ne moraju nigde da idu. Eto doživeše da saznaju i odgovor na to pitanje.

            Sara i Gabi su skovale plan da sledeće godine istraže avanturu vožnje do vrha Avale a isto tako da naprave listu kuda sve još mogu da se upute svojim BusPlus kartama. Nije reklama, samo novi pogled na to da u životu ne mora sve da bude ustaljeno, da vredi probati novo, proceniti opravdanost, uživati u tome i jednostavno se ponašati shodno prilikama.

            Auto je auto, mali ili veliki, luksuzan ili ne, nov ili polovan, sa jednim jedinim ciljem da te preveze od tačke A do tačke B. Dobro, i poveći tovar koji Sara stalno nosi sa sobom, neke navike se teško menjanju. Ali zato bez mnogo novca, uz BusPlus karticu stiže i do tačaka C i D i nazad jer vreme više nije stavka. Sara i ostale urbane penzionerke su sada gospodarice svog vremena. Neverovatna lakoća življenja.