All Roads Lead to Rome But Cross at Fiumicino Airport

Leonardo da Vinci Int’l Airport (Fiumicino – Aeroporte Internazionale Leonardo da Vinci) is the major airport in Italy. One of the busiest airports in Europe by passenger traffic with over 42 million passengers served. It is the eight busiest airports in Europe.

It was named after the polymath Leonardo da Vinci who in 1480 designed a flying machine with two wings and the first proto helicopter.

 

So far Fiumicino airport has 4 terminals and is connected by train and buses and taxi to Rome.

Fiumicino Aeroporto railway station is served by the Leonardo express train which takes 30 minutes to get to Termini station. It is a non-stop trip, provided every 15 minutes. There are other trains also leaving every 15 minutes but stop at all stations and do not go to Termini station.

Having a 3.5 hours stop-over in Rome I was tempted to take this Leonardo express train, grab a quick cappuccino but was advised not to take the risk. Instead, I roamed the spacious airport terminals and enjoyed the variety of the most famous and expensive brands. When getting almost dizzy with the offer, colors and especially price tags I treated myself to an original cup of cappuccino and tasty Italian meal and afterwards positioned myself to watch the procession of a myriad of passengers from all over the globe. Tourists, business men or women, singles, couples, families, happy, unhappy, excited, heading who knows where to, what kind of stories they carry along, it is fascinating to observe all that and think how each one of them could tell you a different story of his or her life. Dressed smart casual, or in sports apparel, business smart or vacation like, with all types of mobiles, tablets, laptops they thread the terminals, lounge here and there or hurry to catch a connecting flight. All nations and races of this globe at one place, so different yet under the same roof united in this adventure of travelling. I just love these big airports, this one being among my favorites. And Citta di Roma – City of Rome is so close to it.

Svi putevi vode u Rim

Ali se ukrštaju na aerodromu Fjumićino

Međunarodni aerodrom Leonardo da Vinči (Fiumicino – Aeroporte Internazionale Leonardo da Vinci) je najvažniji italijanski aerodrom. Jedan od najprometnijih aerodroma u Evropi sa prometom od preko 42 miliona usluženih putnika godišnje. To je osmi najprometniji aerodrom u Evropi.

Nazvan je po Leonardo da Vinčiju,  polimatu (svestrano učenom čoveku iz više oblasti), koji je 1480. godine dizajnirao prvu leteću mašinu sa dva krila i prvi prototip helikoptera.

Do sada Fjumićino ima 4 terminala  i povezan je sa Rimom vozom, autobusima i taksijem. Fiumicino Aeroporto železničku stanicu opslužuje Leonardo ekspresni voz kome je potrebno 30 minuta da stigne do Termini stanice (Glavne žel. stanice u Rimu). To je putovanje bez zaustavljanja i polasci su na 15 minuta. Postoje i drugi vozovi koji polaze svakih 15 minuta ali ne idu do Termini stanice i zaustavljaju se na svakoj usputnoj stanici.

Kako sam imala 3.5-satno čekanje u Rimu do sledećeg leta bila sam u iskušenju da se ukrcam u Leonardo ekspresni voz, ugrabim jedna brzi kapućino ali su mi savetovali da ne rizikujem. Umesto toga sam lagano tumarala po prostranim aerodromskim terminalima i uživala u raznovrsnosti najpoznatijih i najskupljih brendova. Kada sam zamalo dobila vrtoglavicu od ponude, boja i cena počastila sam se šoljicom originalnog kapućina i ukusnim italijanskim obrokom i potom sam se smestila da gledam procesiju raznoraznih putnika iz svih krajeva sveta. Turisti, poslovni ljudi ili žene, samci, parovi, porodice, srećni, nesrećni, uzbuđeni, koji su se uputili ko zna gde, kakve li priče sa sobom nose, fascinantno je posmatrati sve to i razmišljati kako bi svako od njih mogao da vam ispriča neku priču svog života. Obučeni elegantno opušteno, ili u sportskoj, poslovno ugodnoj odeći ili onoj za odmor, sa svim vrstama mobilnih telefona, tableta, laptop-ova oni hodaju terminalima, sede po foajeima tu i tamo ili žure da uhvate sledeći let. Sve nacije i rase na jednom mestu,toliko različiti a opet pod istim krovom ujedinjeni u ovoj avanturi putovanja. Ja baš volim ove velike aerodrome, a ovo je jedan od mojih omiljenih. A još je Citta di Roma –  Grad Rim tu u blizini.

Automobil = penzionerski luksuz

Neprežaljeni luksuz jedne urbane penzionerke

            Negde pred kraj svog radnog veka rešila je Sara da sebe počasti jednim većim, novim luksuznim automobilom, novim Hyundai i130, znajući da će to biti malo teže kada bude penzionerka. Iako joj je Gabi dobronamerno govorila da je to nepotrebno, i sijaset prijatelja je odvraćalo od tog nauma, savetujući manji ili polovan automobil, Sara se oglušila o sve to. Iznela je gomilu argumenata kako je to baš prava stvar, dobra investicija i da će to da uradi. Rečeno, učinjeno. Kredit odobren, kasko ugovoren, zimske gume sa sve felnama, i sva druga potrebna i nepotrebna prateća oprema obezbeđena. Srećna i ponosna ga je izvezla jednog novembarskog dana iz salona gde su je i uslikali pored nove i besne makine i krenula da kruži beogradskim ulicama i uživa u svom novom članu porodice, doduše četvorotočkašu. Taj sjaj, miris novog, oprema, osećaj važnosti dok sediš za volanom takve ale, ma milina do Boga. No beše to kratkog veka. Da ne pominjemo što ju je već posle par meseci na raskrsnici surovo udario zahuktali nepažljivi vozač neke olupine – živelo kasko osiguranje, ali došao je i trenutak kada se pokazalo kako je ta odluka bila ne samo pogrešna nego i štetna.

            Sara, novokomponovana urbana penzionerka, je odjednom počela da oseća svog četvorotočkaša ljubimca ne kao drugu kuću već kao teret. Jeste lepo kada izađeš na ulicu i vidiš kako te verno čeka, spreman da te odveze gde god poželiš. No, tada je počeo da biva penzionerski luksuz. Uparkiran ili vožen, svakog meseca je tražio džeparac obavezni, za kasko ratu, za ratu kredita, jednom godišnje, servis, registracija, dva puta godišnje menjaj letnje i zimske gume a sve to iz penzionerskog budžeta koji se samo urušavao. Tako je Sara počela da ga ostavlja uparkiranog na pola puta i da se prevozi gradskim prevozom do željene destinacije. Sve više ju je čekao negde tamo ostavljen, zaboravljen dok je ona polako otkrivala neke druge lepote urbanog prevoza. Na kraju je ostajao danima parkiran ispred kuće a opet je tražio stalno ulaganje. Za uzvrat nije pružao ništa. I tako pokunjena, Sara je priznala svojoj prijateljici Gabi pa i drugim dobronamernim prijateljima kako je napravila veliku grešku. Bilo je lepo dok je trajalo ali toj idili je došao kraj. Uz pomoć dobrih prijatelja, uz lep gubitak, i130 je promenio vlasnika, a Sara polako odahnula. Nije da joj nije nedostajao i još uvek nedostaje i oseća povremeno želju da uskoči da se samo vozi po gradu, bez cilja, ali ma ima i drugih vidova ispunjenja.

            I tako tada i tom zgodom Sara je otkrila čari posedovanja pretplatne mesečne BusPlus pa još penzionerske kartice. Za samo manje od protivvrednosti 10 evra, ceo grad je tvoj. Autobusi, tramvaji, trolejbusi pa i prigradski voz – svi te voze gde poželiš. Biraš da li ćeš ući gde je gužva ili sačekati sledeći poluprazan prevoz, ne brineš da li će te kontrola izblamirati, presedaš, smišljaš svoje maršrute a pri tom samo jednom mesečno uplatiš taj iznos i ništa više. Ne brineš da li ti je prevozno sredstvo registrovano, servisirano, da li si napravila neki saobraćajni prekršaj, ugrozila nekoga, našla parking i slično. Da ne govorimo o nemogućnosti parkiranja u užem centru grada gde ni iglu ne možeš da udeneš. A lepota se sastojala i u tome što nema više netremičnu pažnju usmerenu na saobraćaj, vozila ispred i iza, saobraćajne znake, pešake i organe reda već opušteni pogled kroz prozor, upoznavanje rodnog grada, meditacija, studiranje saputnika i njihovog ponašanja. Ma svašta čovek može da vidi i nauči tokom jedne vožnje gradskim prevozom. A i da doživi (naročito leti). To je kao ringišpil života, kao kaleidoskop. Jedina opasnost vreba od revnosnih kontrolora ako ste umesto svoje karte poneli onu pogrešnu. Da vam odamo tajnu jer to je baš Sara iskusila pošto nikako nije uspela da ubedi presrećnu kontrolorku koja je uhvatila Saru kako se vozi muževljevim BusPlusom (iako sa uredno uplaćenim mesečnim iznosom) ali avaj ni ime ni slika nisu nikako odgovarali dugokosoj našminkanoj ženskoj osobi. Kakav je to bio trijumf te tri nakazne spodobe koje pred opasnim momcima samo pognu glavu i nastave dalje. To poniženje i nepotrebnu kaznu im nikada nije oprostila a šta im je u sebi poželela bolje da ne znate.  Još jedna lekcija života – budi uvek prisutan.

            Polako su i Gabi i ostale mlađane penzionerke shvatile lepotu posedovanja BusPlus kartice. I rodila se ideja istraživanja kuda sve idu linije prevoza, od prve do poslednje stanice, upoznavanja svog grada, svih onih delova koje nisu nikada videle niti znale da postoji. I to je svojevrsna nauka, upoznati gradske zone, početne i krajnje stanice. Doduše ponekada i to ima svoje mane kao kada na mreži nestane struje pa i trole i tramvaji stanu, sudar na tramvajskim šinama, štarjkovi koji blokiraju ulice, radovi na ulicama, špicevi jutarnji i popodnevni, zimski režim, ali uz dobru pripremu sve to se da savladati. Važno je imati i plan B spreman – da ne ostaneš u nekoj nedođiji po mraku, mrazu i još sam. Tada obično taxi-ja ni za lek. Ali uvek u blizini prolazi neka pouzdana linija.

            Znaju one da njih penzionere i penzionerke popreko gledaju đaci i radni ljudi što zakrče prevoz u svako doba dana. Ma moraju da shvate da penzionerke tek sada mogu da se vozikaju ako žele i po ceo dan i na svim linijama jer im je to bila naučna fantastika tokom školovanja i radnog veka. A tek kada napune 65-u pa imaju jednogodišnju povlasticu za vožnju za male pare – gde će im biti kraj. Priznaju i Sara i ostale penzionerke da su i one ponekada mrko i sa negodovanjem gledale stariju populaciju i pitale se kuda se to voze kada ne moraju nigde da idu. Eto doživeše da saznaju i odgovor na to pitanje.

            Sara i Gabi su skovale plan da sledeće godine istraže avanturu vožnje do vrha Avale a isto tako da naprave listu kuda sve još mogu da se upute svojim BusPlus kartama. Nije reklama, samo novi pogled na to da u životu ne mora sve da bude ustaljeno, da vredi probati novo, proceniti opravdanost, uživati u tome i jednostavno se ponašati shodno prilikama.

            Auto je auto, mali ili veliki, luksuzan ili ne, nov ili polovan, sa jednim jedinim ciljem da te preveze od tačke A do tačke B. Dobro, i poveći tovar koji Sara stalno nosi sa sobom, neke navike se teško menjanju. Ali zato bez mnogo novca, uz BusPlus karticu stiže i do tačaka C i D i nazad jer vreme više nije stavka. Sara i ostale urbane penzionerke su sada gospodarice svog vremena. Neverovatna lakoća življenja.

My first baby has come out, the second on the way/ Izašla je prva knjiga, druga već na putu

Izdavač Magnus-TMC

Kontakt za porudžbine: Magnus-tmc.net

PROLOG

            Beograd. Sadašnji trenutak. Gđa Rosa, sada slobodna umetnica, gospodarica svog vremena i života, jezdi beogradskim ulicama uz sve privilegije srećnog BusPlus korisnika. Bez ličnog četvorotočkaša trenutno, omiljeni su joj oni javni prevozi, veliki, crveni i zeleni što idu na strujni pogon, jer ulivaju neko strahopoštovanje. Uvek besprekorno doterana, sa obaveznim naočarima za sunce kao mimikrijom bogatog unutrašnjeg života, bilo da udobno sedi ili prislonjena stoji uz prozor, njen pogled bludi po promičućim, uvek istim i prepoznatljivim delovima grada. Za to vreme, raskošno maštoviti um gđa Rose se gubi u svom svetu usamljenog ostrva i kao kaleidoskop pred njenim unutrašnjim okom nižu se slike iz života stvarnog ili izmišljenog. Taj intenzitet nekada doživljenog ili deja-vu, izmišljenog ili zamišljenog, projektovanog ili željenog toliko zaokupi gđa Rosu da njeno lice poprima blaženu odsutnost duhom a kao posledicu i promašenu stanicu odredišta.

            O čemu li je gđa Rosa sve to razmotavala taj kaleidoskop uz obavezan nestašni osmeh na licu onog deteta koje nikako da odraste u njoj?

 

MILE DAVIDOVIĆ – Građanin sveta i majstor naivnog slikarstva

Mile Davidović kraj svoje omiljene slike

Šta novo reći o tako poznatom slikaru koji je izlagao  u skoro 50 zemalja širom sveta. Brojka od oko 400 individualnih i kolektivnih izložbi samo to potvrđuje. A o priznanjima i nagradama ne može da se poredi ni sa naivnim slikarima iz Kovačice. Upravo se vratio iz Oradee, Rumunija, gde mu je uručena još jedna od mnogobrojnih nagrada.

Taj harizmatični i impozantan lik osvaja svojom neposrednošću i skromnošću- Pored tog umetničkog dara krase ga i posvećenost porodici koju uvek stavlja na prvo mesto kao i posvećenost prema onima kojima je pomoć neophodna.

Mileta poznajem dugi niz godina još iz srećnih vremena kada se njegova naivna umetnost na staklu – minijature – prodavala diplomatama u ogromnom broju. Hiljade tih minijatura je sada rasuto po brojnim zemljama sveta – to je uvek bio divan poklon za svaku priliku. I ja čuvam jednu, ali isto tako i ulje na platnu sa motivom tipične grčke ulice.

Životne priče poznatih umetnika pune su mukotrpnog rada i borbe da njihova dela stignu do publike. Kao i Murakami, Mile je prvo morao da se oproba u nečem opipljivijem. Završio je Višu Ekonomsku školu i bavio se sportom, folklorom, modernim plesom, radio kao Direktor marketinga Sektora u Filmskim novostima, kamerman na TV, reporter za magazin Satelit TV u Atini gde je živeo šest godina. Otud njegova ljubav prema grčkim ostrvima i uopšte Grčkoj koja je prikazana na uljima na platnu koja su vrhunska dela.

Mileta i mene povezuje ljubav prema grčkim ostrvima Rodos i Santorini – oba jedinstvena – prvo kosmoplitsko a drugo jedinstvena očaravajuća lepota. Osećaj kada stojite na Kalderi, sa koje se pruža najlepša vista Santorinija , čuje tišina mora, i odjednom samo osetite kako vam se suze slivaju niz obraze usled pogleda i doživljaja sve te nepojmljive lepote. Mile mi je objasnio da taj nesvakidašnji doživljaj lepote i nepojmljivih utisaka pokrene u srcu i duši talas emocija i suze same krenu. Kaže da je i sam to iskusio.

Kako potiče iz blizine Hlebina, svetski poznatog po Školi naivnog slikarstva, nije ni čudo što je to prevagnulo u njemu i još od školskih dana je počeo da se bavi naivnim slikarstvom. On slika na staklu i čak pet slojeva naslikanih motiva na staklu vam dočarava dubinu onoga što je želeo da vam prenese, tu novu dimenziju, da postoji zvala bi se petodimenzionalnost.

Kada uđete u njegov stan – atelje i izložbeni prostor kao da ste kročili u neki novi, lepši i drukčiji svet. Divno izložena imenička dela naivnog slikarstva, na staklu ili ulja na platnu, vam ne olakšavaju da napravite onaj najbolji izbor. Jer sva su posebna. Satima mogu da gledam i upijam te divne kolorite, ljudske priče i da pričam sa njim o tome.

Mile je član Međunarodnog udruženja naivne slikarske umetnosti sa sedištem u Parizu. Kao građanin sveta svoje slike i finansijska sredstva daje u humanitarne svrhe. Ta širina njegove duše vas pleni kao i njegov osmeh i nenametljivost.

Od nedavno Mile i porodica imaju novo osmišljeni koncept bekstva iz grada u prirodu i druženje uz opuštanje i ugodan domaćinski obrok. To se sve dešava u Vili Davidović u Manđelosu na padinama Fruške Gore gde svakog vikenda rado ugosti sa porodicom sve one koji bi da izbegnu iz urbane sredine i dožive taj njegov čarobni kutak u prirodi koji je isto tako svojom umetničkom dušom  osmislio do detalja.

Čast mi je što već godinama poznajem tako divnu i svestranu ličnost i što naše prijateljstvo ni sa godinama ne gubi na intenzitetu i  vrednosti. Verujem da Mile još uvek nije iznedrio svoje najbolje slike – još puno kreativnih godina je pred njim, izložbi, priznanja, putovanja, nagrada, uspeha i svega onoga lepog što deli sa svojom porodicom.

Sledećeg vikenda družimo u Manđelosu a toplo preporučujem svima da to dožive. Pogledajte pre nego što se predomislite-  http://www.odmorsadecom.com/ponuda/vila-davidovic/.

Mislim da nije potrebno da kažem gde sve možete da pročitate i više o Miletu a vrata izložbenog prostora će vam rado otvoriti ako ljubazno pozovete pre toga.

Za svaki slučaj: www.miledavidovic.com

Moj favorit za sada